Живот Борисава Станковића обележиле су жене. Одрастао је са својом баком Златом, обзиром да је у раном детињству остао без оба родитеља. Када је стасао, оженио се Ангелином и са њом добио три ћерке.
- Зато је у својим делима са посебном пажњом писао о женама, њиховој лепоти, манама и најдубљим осећањима која се не изговарају у једној патријархалној средини, у којој се родио и у коју је сместио све своје јунаке - испричала је Зора Живадиновић Давидовић, у чијем се дому брижљиво негује успомена на Бору.
Она је ћерка Десанке, најстарије Борине ћерке, која је рођена 1903. године. Занимљиво је да је њена мајка Десанка добила име случајно, како су тада говорили, као, ето "десило се да је женско" - присећала се Борина унука, иначе рођена Београђанка.
После Десанке коју је крстио Бранислав Нушић, на свет је годину дана касније дошла Станка, коју је крстио Јанко Веселиновић, а онда 1913. године и најмлађа Ружица.
- Станка да стане са рађањем женске деце, а онда када му се родила и трећа кћер, дека је закључио да нема сврхе давати симболична имена, па је најмлађа тетка добила име Ружица - причала је кроз сету и смех Зора која је редовно одлазила у Врање да присуствује позоришном фестивалу који се одржава њеном деди у част.
Прочитајте још
Станка и Ружица нису имале деце, а према речима Борине унуке њена мајка Десанка је била повучена и није много говорила, па је детаље богате породичне историје углавном причала Станка "тетка Цана" како је се сећају ближњи, која је Врање јако волела, те је често долазила на југ "да напуни батерије". Сећања њене тетке остала су јој у памћењу, када је говорила да чим би се воз приближио овом граду, у њој су се будили пејзажи из декиних књига.
- Захваљујући њој сам сазнала да је деда Бора био патријархалан човек који је сматрао да је жени место у кући. Моја мама је у договору са мојом баком уписала факултет, а да дека није ни знао. На крају првог семестра срео га је пријатељ који је био професор на универзитету и који је о мојој мами имао само речи хвале. Бора је све то саслушао, али када је дошао кући саопштио је Десанки да не може да настави са студијама, јер је жени место у кући - причала је Зора не скидајући осмех са лица.
Борин праунук Зоран и унука Зора Живадиновић Давидовић
Десанка је изневерила Бору јер је завршила Факултет примењених уметности и један је од најпризнатијих позоришњих костимографа.
Ова Борина изјава је највише повредила управо Десанкину сестру Станку, која је рекла да ако Десанка не може да студира и она прекида школовање у гимназији, али ни то није сломило Бору који је био истрајан у својој замисли да студирање није за жене.
Зора каже да су Борине наследнице биле различите, да је свака имала своју животну причу, али да су биле врло блиске.
На питање да ли су се држава и град у коме је рођен Станковић одужили њеном деди, Зора одговара да сигурно никада није довољно.
- Не бих волела да сада испадне да само он заслужује нешто више, али чини ми се да су сви великани оштећени неким делом - сматра Зора Живадиновић Давидовић.
Зора њен син Зоран са својом породицом долазили су редовно у Врање, али су боравили у хотелу, јер Борини наследници немају имовину у овом граду. Занимљива је прича да је Станковић од општине добио плац на коме је саградио кућу у којој је планирао да проведе старост, али нажалост то није доживео. Остала је непознаница како је кућа завршила у рукама других власника.
Зора Живадиновић Давидовић је требало 1977. године да има своју прву изложбу у Врању. Због неорганизованости тадашњих руководилаца слике нису опремљене и транспоноване, тако да је она одбила да у последњем тренутку само донесе слике и одржи изложбу по сваку цену. Али, годину дана касније са њеним радом у дому у Београду упознаје се тадашњи директор позоришта, чувени Раде Радивојевић, који је, одушевљен њеним сликама, понудио да организује изложбу у фоајеу позоришта које носи име Борисав Станковић. То је био почетак једне сарадње која је трајала три и по деценија и претворила се у пријатељство.
- Захваљујући Радету, ја сам дошла у Врање, сарађивала сам са врањским позориштем откако је постало професионално, била у жирију и отварала Борине позоришне дане и долазићу док могу јер сматрам да је то моја обавеза - каже Зора и присећа се како је раније објашњавала својим пријатељицама у Београду како јој никада није тешко да дође у Врање, иако њима то није било најјасније.
Данас у Врању, Борино име носи гимназија, библиотека, позориште и две најзначајније манифестације културе - Борини позоришни дани и књижевна Борина недеља.
ПРОЈЕКАТ БОРИНИ ПОТОМЦИ
Зорин син Зоран Давидовић испричао је за "Новости" како је сасвим спонтано дошло до једног пројекта који је симболично назван "Борини потомци" и који ће се и убудуће бавити културном заоставштином писца Станковића.
- Идеја о заједничком наступању на уметничкој сцени Србије настала је у Каравукову, на прослави Дана Основне школе "Бора Станковић". Директор школе је позвао Зору са молбом да присуствује дану школе. Истовремено је питао да ли би могла да отвори своју изложбу у реновираном простору у школи. Мама Зора је на то исказала апсолутну спремност да направи изложбу, али би јој било још милије да пошто јој и син слика, а и унука завршава дизајн текстила, то буде прва заједничка изложба баш у школи која носи Борино име и под називом "Борини потомци" - испричао је Зоран, Борин праунук.
