Овај брачни пар, који је био пример многима више од четири деценије је провео заједно, славни кантаутор за овај детаљ из Ољиног живота сазнао је тек када је она отворила душу у књизи.
Фото: Д. Дозет
‒ Да, то је прича када моја мама саопштава својој најбољој другарици из дворишта, комшиници Анушки Сич: „Анча моја, одосмо ти ми“. „А где, Пелка моја, где?“, узвратила јој је збуњено.
- Добили смо стан од Савеза бораца. Знаш, она Ољицина гимнастика... Она је сад у јуниорској репрезентацији, па желе мало да побољшају њене услове, као да јој ја нисам обезбедила добре. Ал’ нека, нека, и од тога може боље.
- Тетка Анушка је на то реаговала: „Ето видиш, Пело моја, ми смо знали да ће Ољица успети са тим њеним спортом, знали смо да ће вас Бог погледати.“ А онда је мама са врата кухиње рекла: „Знаш, Анушка моја, огрешила сам се, огрешила сам се о њу још како... Нисам желела да је родим. Ето, Бог нека ми опрости, знаш како, са овим је већ кренуло (мисли на сина) да су му више пунили главу него што му је моја љубав пунила срце. Почео је да се некако окреће од мене и Зорана, и тако у свом несигурном односу са њим, осетила сам да још једно срце куца негде у мени. Свашта сам покушавала, Бог нека ми опрости, скакала сам са високих мердевина, чула сам то од жена, скакала сам са што већих висина не би ли отишла. А онда сам чула и да се ставља велики, што тежи камен на стомак, ал’ није се дала. Није се дала, та је јака. Кад је њено срце под тим каменом почело да куца, знала сам ја…“ И сада, осврћући се на тај камен под којим сам изникла, и под оним каменом под којим срце утихне, где она лежи, некако ми је тај камен много тежи – открила је Оља у емисији.
‒ Ето, то је нешто што Ђоле није знао. Отишао је са уверењем да сам јака.
Прочитајте још
- Кад одем, кад замумла ветар зимске оченаше... Као да је у својој старој песми предосетио када ће се то догодити. Била је зима, 19. фебруар. После тог дана остала је огромна празнина, бол, нешто од чега се дуго нећемо опоравити. Оља није много говорила о томе.
‒ Не смем ни да помислим да први пут када су се одшкринула небеска врата, да се само ишуњао.
- Није отишао ни разочаран, ни резигниран, не… Те последње две године, када је и пандемија донела неки нови протокол, уживали смо с нашим унукама. Знао је да седи у дворишту док смо се ми играли, посматрао је све то задовољно, мирно - закључила је Оливера.
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
