Академик Владета Јеротић (1924-2018) није био само врстан неуропсихијатар и интелектуалац, био је водич кроз лавиринте људске душе, а његова дела осветлила су пут многим генерацијама. Његове речи имале су моћ да утеше, инспиришу и подстакну на дубље промишљање о себи и свету. Његова спремност да саслуша и пружи утеху учинила га је вољеним међу обичним људима који су га пратили на његовим предавањима и трибинама. Био је глас разума и срца.
У години обележавања века од његовог рођења, Задужбина Владете Јеротића, коју је за живота основао, објавиће две књиге "Верујем, не верујем, не знам..." и "Ако не постанемо бољи, постаћемо гори" у којима су његови скоро непознати текстови. У едицији "Владета Јеротић о..." изаћи ће његова студија о Фројду.
Као посебан издавачки подухват Задужбина најављује Лексикон појмова из Јеротићевих дела, који ће његово грандиозно, а врло разнолико дело учинити доступнијим за разумевање, и за даље проучавање. Из рукописне оставштине, Задужбина ће објавити дневник Момчила Јеротића, под насловом "Моме сину Владети", који прати период од Владетиног рођења до дипломирања на Медицинском факултету.
Иначе, поводом значајног јубилеја у Српској академији наука и уметности одржан је научни скуп. А, ликом и делом знаменитог научника бавиће се и учесници тродневног научног скупа у Чачку, који организује удружење "Ирмос".
- Јеротић је заиста имао ренесансне дарове и зашао је у многе воде. Бавио се успешно психоанализом, антропологијом, социјално психолошким проблемима, књижевношћу - каже, за "Новости", психолог Жарко Требјешанин, који је јуче, уочи јубилеја у културном центру на Златибору говорио о сновима Владете Јеротића и индивидуацијама. - Он је писао о нашим писцима из психолошког угла, бавио се психологијом књижевности. Зато је примљен у Одељење за језик и књижевност САНУ. Јеротић је својим радовима задужио српску културу. Неуморно је држао предавања, људи су га слушали. Учио их је да је потребно учити, бити упоран, јер се тиме развијају најбоље људске особине. Кад је говорио у сали је био потпуни мук, као у цркви. Постоји један култ његове личности, људи су га доживљавали као живог свеца и бескрајно су му веровали.
Љубав и туга
ЈЕРОТИЋ је често, као анегдоту помињао да је одлучио да студира медицину када се због повреде ока лечио на очној клиници, где се заљубио у своју докторку, тада већ удату жену. Други повод је тужан. Близак пријатељ му је оболео од шизофреније, а годину дана касније умро од туберкулозе. Туга је изродила жељу да будући доктор Јеротић пронађе решење за бројне патње и помогне људима који ту помоћ још могу да приме.
Јеротић и Требјешанин нису били само колеге, већ и пријатељи.
- Владета је био толерантан и није се љутио кад чује неку критику на свој рачун - истиче Требјешанин. - Непрестано се борио против својих мана. Мене је посебно фасцинирала његова људска радозналост, спремност да стално учи, да сазна нешто ново. Имао је слуха за актуелне проблеме савременог, пометеног, збуњеног појединца. Подједнако је критиковао песимистички поглед на људску природу, али и претерани, неоправдани оптимизам виђења човека као анђеоског бића. Посебно су били привлачни његови, за здрав разум неочекивани, провокативни и некад смели одговори. Тако је указивао на заблуду да су болест и патња увек штетне и да их треба уклонити, јер бол може
Бистар ум
АКАДЕМИК Јеротић је до последњег дана био бистрог ума, иако је живео 94 године. Радо је говорио о томе како одржава памћење на завидном нивоу.
- Више од 30 година, сваког другог дана себе преслишавам енглеске речи и учим нове - рекао је Јеротић. - Такође, памћење се одржава учењем песама напамет. Ако не можете да је запамтите, читајте је десет пута и не можете да је не запамтите. После неколико дана преслишајте се да ли сте је запамтили. Тек кад је научите прелазите на нову песму.
Рођен 2. августа 1924. у чиновничкој породици, Јеротић је дипломирао медицину у Београду. Пошто је 1957. стекао специјализацију из неуропсихијатрије, боравио је у Швајцарској, Немачкој и Француској, где се усавршавао у области психотерапије. Радио је у КБЦ "Др Драгиша Мишовић", предавао је на Медицинском и Теолошком факултету, неколико месеци је провео на Јунговом институту у Цириху. Створио је обимно и сложено дело из области психоанализе, психотерапије, филозофије, религије и књижевности за које је добио највећа признања, између осталих, и Орден Светог Саве првог степена. Био је члан Удружења књижевника Србије, Медицинске академије и САНУ. Написао је 32 књиге. Задужбини, коју је основао 2007. завештао је своја дела, а Ненада и Ирену Арсић изабрао је да његову заоставштину чувају и сачувају, што они предано раде.
- Није га било лако пратити због ширине мисли, а имао је много поклоника - рекла је Ирена Арсић. - Данас их је још више.
Млади се окрећу Јеротићу, а то је он желео. Његова мисионарска улога је била да се Срби умноже и обоже. Можда није модерно, али опстанак и напредак српског народа су били у фокусу његовог интересовања.
Српски кумови
МАЛО је познато да су Владета Јеротић и песник и лекар Миодраг Павловић (1928-2014) били дугогодишњи пријатељи и кумови. Када је Павловићева спомен-соба у "Адлигату" добила нове просторије, за Јеротићеву збирку издвојен је један део. Јеротић је тада изјавио: "Да се зна, памти и препричава како српски кумови могу да се заувек воле, другују и уважавају."
Јеротић је био познат и по томе што ретко даје интервјуе, и само једном је пристао да говори за "Новости", иако му је чак и разговор с читаоцима, како нам је признао, представљао огроман напор.
- Док сам био млађи био сам поносан кад се на мојим предавањима напуни велика сала. Сада бих волео да у некој малој дворани имам 30 слушалаца који унапред знају оно о чему ћу да говорим. Говорио бих 15 минута, а онда бисмо разговарали. Али, Балкан, укључујући Србију, никад није научио на дијалог - рекао нам је тада. - Страдамо више него други народи, али Србија је географски на лошем месту. Између Истока и Запада. И стално мора да балансира. Зато се не могу прехвалити деспот Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић. У најгорим временима овде на Балкану, знали су да нађу равнотежу између Истока и Запада. Били су турски вазали, али је у Србији постојала нека аутономија. Жао ми је што Ђурађ Бранковић није канонизован. Историјски извори говоре да је плакао седам дана кад је пао Цариград. Унапред је знао да ће пасти и Србија. Није хтео да једе. Само је плакао. Такви људи су ретки.
Јеротића ћемо памтити по скромности и једноставности, дубоким мислима и начелима којих се и сам придржавао. Неустрашиво је газио године, урезујући из дана у дан нове мисли, поруке и поуке.
БОНУС ВИДЕО
