Човек попут Николе Тесле, нашег научника који је својим изумима променио изглед читавог света, више се не рађа - мишељење је бројнијх стручњака, физичара, доктора наука, али и обичног света. Идеје је разрађивао у глави, папир му није био потребан, тек када би имао комплетну замисао, забележио би је. Ни данас неке његове патенте најобразованији појединци не могу да схвате, те чекају на неког новог, бар приближно генијалог човека, да их растумачи.
Његову личност подробно је проучавао неуропсихијатар, психотерапеут, филозоф, књижевник Владета Јеротић. Наиме, Тесла је важио за особењака, чудака, па чак и шизофреника.
Управо је Јеротић тражио у Николиној личности и његовим поступцима могуће трагове неких психолошких и психопатолошких ознака, као последице трауматских душевних збивања у детињству, а посебно се осврнуо на његову сексуалност.
Фото: Милена Анђела
- Око Николе Тесле нема жена, није доказано да је имао вези, иако се помиње нека симпатија. Али, са женама је увек био коректан, али не претерано љубазан, што би било сумњиво. Нити их је потцењивао, што би исто било сумњиво. Чак је са симпатијама са њима разговарао. Код Тесле није могла ни да се наслути конверзија сексуалног нагона. Све то је преточио у стваралаштво - тумачио је академик Јеротић.
Велика стваралачка снага духа, очигледно урођена, изванредна даровитост која је ишла руку под руку са чудесним памћењем, као и брзом способношћу учења и поимања новог и битног у идејама и појавама, није била рано откривена код Николе Тесле, између осталог и зато што је у његовој породици обдареност била обична појава.
Прочитајте још
- До осме године мој је карактер био слаб и колебљив. Нисам имао ни снаге ни храбрости да нешто чврсто одлучим. Моји су ме осећаји запљускивали у валовима и непрестано титрали између осеке и плиме… Највише сам волео књиге. Мој отац је имао велику библиотеку и, кад год сам могао, покушавао сам задовољити своју страст за читањем - говорио је Тесла.
Фото: Википедија
Осим појачане интроспекције, која је обично знак неке несигурности детета али и редован пратилац интровертоване индивидуе, ми још увек у Тесли, до почетка његовог адолесцентног доба, не можемо да приметимо ништа упадљиво што би наговештавало каснију обдареност или неурозу, односно и једно и друго.
Већ у раном младалачком добу Никола Тесла је, уз помоћ оца, поставио себи као задатак – самосавлађивање, представљен готово као животни циљ. Шта је то требало тако рано савлађивати, од чега се Тесла осећао угрожен, па је предузео да себе савлађује строгим телесним и психичким вежбама, релативно ретким, и онда и данас, међу младим људима у адолесценцији?
Психоаналитички оријентисана психологија има само један, одлучан одговор, произашао из њене теорије и праксе: то су нагони у младог човека, сексуални и агресивни нагон; нагони су ти који збуњују, плаше и гоне адолесцента да их живи, али и савлађује, покорава, потискује, да не би овладали животом младог човека. Без обзира којом одбрамбеном снагом располаже млад човек у оорби против нагона, свако претерано потискивање уродиће неким симптомима као наговештајима могућег развоја неке психичке болести.
- Кад бих видео бисер, замало бих добио напад, али би ме зато опчинио сјај кристала… Не бих дотакнуо косу других људи ни за што на свету, осим можда под претњом револвера. Спопала би ме грозница само кад бих погледао брескву, а ако би се у кући нашао иједан комадић камфора, осећао сам се неописиво нелагодно - признао је Тесла у аутобиографији и додао:
Фото: Друштвене мреже
- Бројао сам кораке на својим шетњама, израчунавао волумни садржај тањира супе, шољице кафе и комада хране – иначе не бих уживао у јелу. Све моје понављане радње или операције морале су бити дељиве с три, а ако бих погрешио, почео бих од почетка, чак и ако би ми за то требало неколико сати.
Могао би неко да помисли да малочас поменути и још бројни, овде неспоменути, симптоми опсесивне (или принудне) неурозе – дијагноза која не би била тешка да се постави ни од стране неког интелигентног студента медицине који је положио испит из психијатрије – нису мучили Николу Теслу поле његовог изласка из адолесцентног доба, иначе богатог код већине, нарочито интелигентних младих људи у градовима, разноврсним бизарним знацима у понашању. Преварио би се! Никола Тесла је целог живота наставио да се у свакодневном животу понаша као принудни неуротичар.
Ево примера!
Већ зашао дубоко у године, живећи сам, као окорели нежења, у хотелу, изабрао је собу 207 (број је дељив са 3), а собарици поручио да му сваког дана оставља по 18 пешкира. Вечеравао је тачно у осам часова, а на столу се налазило, као и обично, 18 платнених салвета. За столом је помно брисао већ блиставо сребрно и кристално посуђе, користећи увек другу салвету.
Фото: репринт ТВ Новости
У старијим годинама Тесла је развио настрано снажну љубав према голубовима. Никад нарочито дружељубив, без интимнијих пријатеља у току живота, Тесла је хранио велики број голубова, да би међу њима нарочито заволео једну голубицу о којој је писао:
- Волео сам ту голубицу као што мушкарац воли жену. И она је волела мене. Када је била болесна осећао сам то; дошла би у моју собу и ја бих бдео над њом данима. Неговао сам је док не оздрави… Док сам њу имао, имао сам и свој животни циљ. А онда, једне ноћи, док сам у мраку лежао на кревету, и, као и обично, решавао неке проблеме, улетела је кроз отворен прозор и стала на мој сто. Знао сам да сам јој потребан: хтела је да ми саопшти нешто важно, па сам устао и отишао до ње. Гледао сам је и знао сам да жели да ми каже – да ће умрети - пише чувени научник и наставља:
- И онда, када сам то схватио, видео сам светло из њених очију – снажан сноп светлости. Да, била је то стварна светлост, снажна, блештава, заслепљујућа светлост, снажнија од светлости и најјаче лампе у мојој лабораториј. Када је тај голуб умро, нешто је нестало из мог живота. До тада сам био сасвим сигуран да ћу завршити све своје замисли, иако сам имао амбициозан програм, али када је голубица нестала, знао сам да је моје животно дело окончано.
Фото: Профимедиа
Када не бисмо знали да је оваква дивна и потресна прича дошла од научника светског гласа, били бисмо уверени да она потиче од неког уметника, песника или несрећног усамљеника кога су људи одбацили, а он је онда своју љубав према њима, у потпуности, пренео на голубове.
Да бисмо се још једном уверили са коликом је снагом нагонске страсти Тесла располагао од ране младости до дубоке старости, треба подсетити да је једно време био страстан коцкар, да је похотно пушио и наркомански уживао кафу, да је све ове страсти до краја савладао, а онда се обраћао другим људима одвраћајући их од ових порока.
Човек би скоро пожелео да се заустави на дескриптивној и феноменолошкој страни Теслиних исповедања, када га не би подбадала природна радозналост, не само психолога или психијатра, већ и сваког другог дубље заинтересованог истраживача Теслиног живота, да у његовој исповести не потражи неко могуће објашњење, али и разумевање Теслиног понашања. Убрзо ћемо се уверити да могућа објашњења могу стићи готово искључиво од психоанализе и да нас она неће у потпуности задовољити.
Као што је познато, Тесла није био ни у каквој психотерапији, нити му је идеја да оде неком психотерапеуту уопште падала на памет, иако се не може рећи да није био свестан својих опсесија и да га оне нису повремено жестоко мучиле. Психотерапеутским стручњацима је добро знано да сва психоаналитичка разјашњења јаких, вишегодишњих или и доживотних симптома, као што су страх, принуде, жалост, гневљивост, почивају на некој познатој или само претпостављеној трауми, или на више таквих траума, из раног детињства неуротичног или психотичног човека. Оваквих ближих и сигурнијих података из Теслиног раног детињства ми немамо. Да погледамо, ипак, бар неке могуће наговештаје будуће Теслине неурозе, на основу његових исказа из детињства.
Фото: репринт ТВ Новости
Истраживачима Теслине аутобиографије пало је у очи да он више пута подвлачи да је имао изванредно надареног брата „једним од ретких феномена душевне способности који ни биолошка истраживања нису успела објаснити“, као и Теслин коментар: „Сећање на способност мог брата учинило је сваки мој напор безначајним“. Изгледа да је чињеница, коју сам Тесла подвлачи, да је до смрти брата „растао сам са мало поверења у себе“.
Као што сам раније рекао, постоје две верзије узрока трагичне погибије Теслиног брата. Једна, чини се вероватнија, говори о прекрасном арапском коњу који је једном спасао живот Теслином оцу Милутину, а онда – каква коб! – усмртио његовог сина Данета. По другој причи, Дане је пао са таванских степеница са којих га је гурнуо Никола, који је због тога, наравно, дуго година носио осећање кривице, ружно сањао и имао халуцинације, сећајући се братовљеве смрти. Осећање кривице, ако је ње уопште било у Тесле – јер се Никола могао само налазити поред брата Данета на степеницама – могла је проузроковати, с једне стране, снажну несвесну побуду да управо он, Никола, треба да оствари Данетову „изванредну надареност“ и тако ублажи тежак бол који се урезао у срце Теслиних родитеља; с друге стране, ово осећање кривице могло је оставити Тесли, опет несвесно, аскетски идеал живљења као прећутну казну због своје несмотрености у вези са братовљевом смрћу.
Као да се обе моје претпоставке сједињују у једну, изражену најбоље од Тесле који је, наводно, причао да је у жељи да својим родитељима надокнади губитак другог сина, подвргао себе гвозденој дисциплини. Сматрао је да мора живети спартански, да треба да учи више од других и да у сваком погледу буде бољи (не каже се у овој Теслиној причи од кога бољи).
Без обзира на хипотетичност ове тезе, треба подсетити да је завист и љубомора између два брата или две сестре, нарочито када су приближно једнако интелигентни, или још и обдарени, готово редовна појава у породицама у којима се деца боре за већу љубав родитеља, и да тек уклањање једног ривала (његовом природном или насилном смрћу, одласком у иностранство, раном женидбом или удајом), подстиче амбиције оног другог да се почне остваривати, при томе ретко или никад без јачег или слабијег, обично несвесног осећања кривице.
Фото: Архив Новости
Шта би још требало рећи о гротескним симптомима принуде који су пратили Теслу читав његов дуги живот? Нема принудне неурозе без снажног потискивања нагона, сексуалног и агресивног, некад јаче једног, некад другог нагона. Код Николе Тесле нужно је претпоставити, на основу бројних аутобиографских података, присуство изузетно снажних нагона, или, можда је боље да се изразимо Јунговим језиком, снажног либида, дакле, укупне енергетске виталности, обично урођене природе, којом располаже неки човек. Значајан појам сублимације у психоанализи, али и у другим областима културног живота, иако, према Ани Фројд, механизам одбране, не спада у патологију, а значи премештање енергије са објеката примарног сексуалног и агресивног избора, на објекте који имају само изведену везу са нагонима. Сублимисана делатност, пре свега захваљујући десексуализованим емоцијама, према психологу Драгану Крстићу постаје слободна од диктата нагонских тежњи.
За мене нема никакве сумње да је Никола Тесла, сличан у овоме и неким другим генијалним људима који су водили аскетски живот, највећи део своје силне урођене енергије, која се напаја из извора виталних нагона (сексуалног и агресивног), успешно сублимисао и превео у област својих проналазака и готово непрекидног бављења идејама. Да ли треба подсећати на чињеницу да није позната никаква жена која се на било који начин умешала у Теслин лични живот, као и на чињеницу да Тесла у својој аутобиографији, осим своје мајке, а онда на најпохвалнији могући начин, никад није споменуо нити једну жену!
Ако је Тесла и успео да највећи део своје нагонске енергије сублимише, други, мањи део ове енергије није могао бити сублимисан, већ је због одбрамбеног механизма потискивања деформисан и претворен у симптоме принудне неурозе. „Слом живаца“ у четрдесетим годинама живота, о коме пише Тесла у аутобиографији, слом који би доводио до такве преосетљивости нервног и чулног система да би му свака, и најмања бука наносила страховит бол, наступао би не само због претераног даноноћног рада на проналасцима, или само због злоупотребе дувана и кафе, већ и због, делимично неуспеле, сублимације нагона. Не изгледа, ипак, вероватно да су ови симптоми „слома живаца“, ма колико повремено били јаки, битно ометали стваралачки рад Теслин; напротив, као да су га подстицали, или су се били тако згодно угнездили у споредан колосек Теслиног живота, да су пре деловали гротескно него драматично.
Нема наговештаја да се Тесла у току свога живота одавао било којој перверзној или инверзној сексуалној делатности. Споменимо још једном страсно коцкање у једном периоду Теслиног живота – Тесла пише да би због коцкања одустао од сваке „рајске радости“ – све док није ову страст „ишчупао из срца, тако да није остало ни трачка жеље“. Психоаналитичари претпостављају да је коцка честа замена за онанију или и нормалну сексуалну активност и наводе примере из психотерапеутске праксе чудне равнодушности неких млађих или средовечних коцкара према сексуалном животу. Када је савладао коцкарску страст, Тесла је почео страсно да пуши.
И како, на крају, објаснити неуобичајено јаку Теслину наклоност према голубовима и чудновату љубав према једној голубици, праћену необичним светлосним доживљајем њеног умирања, доживљајем који не знамо где да сврстамо: у чисту фантазију или халуцинацију, у парапсихолошки доживљај, или да га примимо као стварност. Уместо сопствених претпоставки, радије бих овога пута препустио реч познатом америчком психоаналитичару Џулу Ајзенбаду.
Фото: репринт ТВ Новости
Овај психоаналитичар, који је сарађивао и у часопису Америчког друштва за психичка истраживања, у Теслиним сећањима открива, најпре, карактеристике човека који у најранијем детињству, емотивно и физички, није имао потребну пажњу мајке у периоду дојења (ова претпоставка није искључена када знамо да је у Теслиној породици било много деце). Тесла је због тога, с једне стране, идеализовао мајку, с друге стране, целог живота је „бежао“ од ње (као и од жена уопште), испуњен тугом због неоствареног очекивања. Ова врста амбиваленције, честа код личности које се клинички описују као опсесивно неуротичне, обележава све Теслине односе, као и чежњу према свему што може бити симбол мајке или замена за њу.
Познато је да је птица стари универзални симбол мајке и дојења, каже Ајзенбад. Љубав према голубовима, посебно према једној голубици коју је Тесла неговао до њене смрти, мора да стоји у некој вези са љубављу према мајци, чију је смрт Тесла на телепатски начин осетио.
Пошто је точак његовог живота направио пун круг, Тесла је у старости почео да се храни само топлим млеком. Догађај са белим голубом и заслепљујуће белим снопом светлости, као да је симбол млаза млека из мајчиних груди, закључује Ајзенбад. Овај оштроумни психоаналитичар наводи пример једног свог пацијента, који је у другој недељи живота морао да буде одвојен од дојке, и касније као одрастао човек, није могао да поднесе ни реч „округло“ и подсећа и на Теслин избор јела. Кажњавајући дојке које га нису храниле, Тесла једе само месо са обе стране груди; на другој страни је његова снажна потреба да храни голубове (који обликом подсећају на дојке).
Изнели смо једно могуће психоаналитичко гледање на неке необичности у животу Николе Тесле, без интимне потребе да се са овом анализом сложимо или је одбацимо. Оглашавањем Тесле за принудног неуротичара, као и покушајем објашњења порекла ове неурозе, не изриче се апсолутно никакав вредносни суд над Теслином личношћу. Моје је мишљење да Теслина неуроза није имала никакав, или бар не битан утицај, позитиван или негативан, на његово генијално стварање. Лични живот Теслин, међутим, са свим познатим необичностима, па и бизарностима у његовом понашању, а нарочито његов аскетски начин живота у који жена никад није ни привирила, може да буде у вези са његовом неурозом.
Извор: "Психолошки портерт Николе Тесле", академик Владета Јеротић / YТ канал - АКАДЕМИК ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ / Пулсе.рс
БОНУС ВИДЕО:
