Селектор Пешић је те 2002. играчима поручио да умру на терену. Игор Ракочевић је био један од њих и открио је како се то побеђује Америка.
Бити звезда у свом клубу, а у репрезентацији имати улогу резервисте који ретко добија шансу није пријатан осећај ни за једног играча. А управо у тој улози је чувене 2002. године био је Игор Ракочевић.
Како је на крају ипак пронашао начин да помогне тиму на путу ка историјском злату и шта му је од свих тих догађаја у Америци највише значило открио је после равно 20 година.
Прошло је много времена, али се успех из Сједињених Америчких Држава тог лета и даље добро памти. Не баш сви детаљи, али једна лепа слика је остала у сећању некадашње звезде европске кошарке и бившег играча Црвене звезде.
А која је то Игорова асоцијација на те дане и шампионат и на сам помен Индијанаполиса и 2002. године?
- Прва асоцијација ми је утакмица са Американцима и та легендарна победа која је донела пуно среће нашем народу, поготово после бомбардовања које смо морали да преживимо. Та срећна лица и усхићени људи који су били изразито срећни због те победе. То ми је некако најјачи утисак - почео је разговор популарни "Ракоч".
Прочитајте још
Фото: Н. Параушић
Премотавање на те догађаје он почиње причом о припремама које су по много чему биле специфичне.
- Очекивања публике и јавности, поготово за СП где је била још јача екипа била су енормна. Сећам се да смо ми у том припремном периоду слабије играли, али је атмосфера била радна, добра. Добро се радило, добро се тренирало и срећом завршило се добро.
Постоје легенде и приче о тренинзима "на нож" који су у хали ФМП-а у Железнику трајали сатима...
- Нису баш тренинзи трајали по четири сата, то није баш могуће. Али то је био рат на тренингу.
После дела припрема у Европи и изгубљене три пирпремне утакмице у Београду, југословенски тим одлази у Америку много раније него што је то било уобичајено.
- Кад су припреме у питању генерално је боље да је екипа што дуже ван свог главног града и земље. Породица и пријатељи су ту, увек желиш мало да се разонодиш и будеш са њима. Али ми смо због публике тамо играли као да смо на домаћем терену. Али генерално јесте боље је да је екипа ван земље.
- Мислим да је била права одлука да се оде раније у Америку, да одемо да се навикнемо, и схватимо да смо ми тамо практично играли на домаћем терену ...
И тај ранији одлазак у Америку, а и многе друге ствари везане за логистику "средио" је Владе Дивац, у то време надалеко познати НБА играч и члан Сакраменто Кингса.
Фото: Н. Параушић
- Не само то, био је и најискуснији играч који познаје амерички терен, људе тамо, менталитет. Он је много допринео, и на терену, одиграо статистички добре утакмице. Али не само то, то његово бодрење, те неке ситне ствари које ради на терену, он је то радио савршено. Он је био изразито битан члан нашег тима, лидер.
То првентво се памти као једно од оних у којима су преброђени многи проблеми. Пре свега порази од Шпаније и Порторика, и појава одређених сумњи у снагу екипе.
- Резултатски пораз од Шпаније није толико био битан јер је био у првој фази. Можда су људи били навикнути да све добијемо, али кошарка је напредовала, глобализовала се. Појавио се црв сумње можда у медијима или код навијача, али ми смо знали да, ако немаш велику количину лоше среће, на крају све дође на своје место и квалитет исплива. А ми смо једва чекали да дође та утакмица са Американцима. И као и у животу и у спорту, да би дошао до неких великих ствари мораш да превазиђеш неки велики проблем. Никад није лагано доћи до циља.
Кари Пешић је често истицао да сте се ви као екипа пре свега припремали да играте против Америке. А колико је све то било важно и њему, показао је једним несвакидашњим потезом.
Фото: Н. Параушић
- Ми смо за Американце кренули да се спремемо још од самог почетка припрема. Креирали и развијали смо начин игре који никако не одговара Американцима са стравичним притиском на лопту, стравичан ритам, доста прљаве игре и додавања у нападу. Слично су играли и Аргентинци.
- Сећам се да је Кари био страшно љут због пораза од Порторика пред ту утакмицу са Американцима. И хтео је страшно да нас мотивише. У једном тренутку је пао на под и почео да виче: Умрите на терену, умрите на терену! Дајте све од себе! Он је тим примером и говором тела и гестикулацијом хтео нама да покаже колико је њему стало и да је једино што требаш да урадиш у том дуелу да даш све од себе, па нек буде како буде. То је мени била баш онако стресна слика, најежио сам се. Било ми је баш упечатљиво. То нећу никад заборавити.
А није изгледало да то иде у добром правцу током утакмице, а ни кладионице нису давале пуно шансе. Минус од 10 поена у последњој четвртини и шта се онда дешава?
Фото: Н. Параушић
- Па дешава се Гуровић. Он је цело то првенство играо фантастично. Њему Кари лежи као тренер, и он је херојски одрадио тај део, четири везане тројке мислим. А ми смо имали огромну предност у односу на Американце због публике. Али да, да се није десио Гуровић и та његова минијатура битних поена и изразито тешким моментима, тешко да би смо добили ту утакмицу.
Истина, њима је фалило неколико играча, Коби Брајант, Шекил О'Нил... Да ли би било другачије да су они наступали, то не знамо и није наш проблем. Свакако, ми смо победили "дрим тим", а онда су се и остале екипе окуражиле.
Ту утакмицу обележио је и онај потез када Бодирога брише дланове о пешкир Реџија Милера. Је л' било још неких таквих момената?
- Памтим и када је исти тај Реџи Милер шутурао тројку из угла код наше клупе и када је цела екипа скочила и почела малтене да "лаје" на њега. И он је био у шоку, да нека екипа може тако да навија и активно учествује у утакмици иако су ван терена.
Шутнуо је, промашио и кренуо у одбрану, и окренуо се ка нама и није могао да верује да се ми тако понашамо на клупи.
Фото: Н. Параушић
Јел било "треш-тока"?
- Било је, знам да је Котуровић био јако гласан са клупе, да је дао велики допринос да се они мало поремете и изгубе концентрацију.
Касније на путу ка финалу играла се врло незгодна утакмица са Новим Зеландом, која је била кобна за Владимира Радмановића.
- То су атипчне екипе, које раде стално једно те исто у нападу, и кад их крене могу да буду врло незгодне, а ти ниси навикао на тај начин игре. Ипак, знао сам да ћеу другом полувремену све доћи на своје, да ти мораш да их мељеш и да ће они пасти у неком 25, 27. минуту.
Ту је Кари у полувремену свесно таргетирао Бодирогу речима "кад ти мислиш да дођеш на ово првенство?". Желео је да га пробуди и мотивише, а на крају најдебљи крај извукао Радмановић, који је отеран из тима због случаја "банана".
Фото: Н. Параушић
- Ја се искрено не сећам тог његовог говора јер се толико ствари дешава у тим моментима у свлачионици и неке ствари пропустиш. Ако је Кари рекао да је тако реаговао према Бодироги, онда је то истина. А велики играчи као што је Бодирога знају да тренер хоће некад да претера, да те увреди или понизи, али и зна да си ти свестан тога и да знаш одреагујеш.
- А за случај Радмановић и банана морате њих двојицу да питате. То су ствари које се дешавају у високоадреналинским ситуацијама.
За крај, велико финале против моћне екипе Аргентине, која је била врло близу победе и пехара.
- То је стварно било финале финала, и две екипе које су биле најбоље и најквалитетније на првенству. Ми који смо имали неке лоше моменте и неке у којима смо приказивали сјајну игру, и они који су играли константно добро и имали плејеаду врхунских играча, а ми имали срећу да је Ђинобили играо ровит и повређен.
Фото: Н. Параушић
Била је то посебна утакмица и за Игора.
- Моје сећање на ту утакмицу је кад је мене Кари убацио у игру, а нисам играо ни четвртфинале ни полуфинале, али ме у финалу убацио и баш ме је био онако изненадио. Имао сам неку одбрамбену улогу. После ми је и те како значило што ме је убацио да играм то финале, одмах се играч осети и да је заслужан и много више као део свега тога. Био сам изузетно задовољан што сам имао прилику да играм то легендарно финале.
Шта је пресудило у том мечу? Дивчев ауторитет? Бољи индивидуални квалитет? Или нешто друго?
- Он је јако сналажљив, био је свестан да се у тим тренуцима ти неки мали фаулови не свирају. Мислим да је то пресудило финале уз Бодирогине минијатуре. Све то мора да се склопи. А мислим да су Аргентинци у тим годинама играли најлепшу кошарку, по мени. Уживање је било гледати их. Али у спорту мораш мало и среће да имаш.
Фото: Н. Параушић
Колико Вам је у финалу помогла велика подршка са трибина?
- Значила нам је пуно, не само подршка са трибина него и подршка из Србије. Имали смо контакте, знали смо колико људима значи и колико се славила победа над Американцима, а поготово после Аргентине и били смо поносни што смо донели толико осмеха и радости нацији.
Дочек је вероватно био најмасовнији икада. Аутопут, па плато испред скупштине...
- Лепе су успомене. То је тешко описати, то треба да се доживи. Кад се попнеш на балкон и видиш стотине хиљада људи који су пресрећни због твог успеха. И они су били део тима и тог успеха. Што се мене лично тиче упечатљиво је... Сваки играч жели да игра, да буде део тима и има велику минутажи. Ја је нисам имао и било ми је тешко, али сам се трудио да то не покажем. Тренирао сам, чак и те шутерске тренинге који су били лаганог интензитета ја сам тренирао до макисмума. И онда у неком моменту те неке лошије игре, на неком састанку, што ми је био мелем на рану, у неком моменту где смо ми лоше играли и била је напета атмосфера, Кари је овако показао на мене и рекао: "Видите овог момка, не игра, нема неку минутажу, али ћути и ради као пас". И мени је то било као да сам играо 40 минута сваку утакмицу.
Фото: Зоран Јовановић Мачак
- То сам му и реако неколико пута у наставку наших каријера, да је тај гест мени био био лек на рану и учинио да се осећам баш добро. И хвала му на томе, закључио је разговор о Индијанаполису Игор Ракочевић.
Дакле, наши момци су имали од кога да виде како. На њима је претежак задатак, али од њих се тражи само да дају све од себе, па шта им Бог да.
(Спортал)
БОНУС ВИДЕО:
