Због својих чувених дела и цитата је проглашен писцем "поганог" језика. Био је затваран, изопштен и неправедно кажњаван због тога јер је волео отаџбину и за њу се борио. Ипак, праву славу стекао је за живота. Чак су његово име понеле школе и улице док је био жив.
Радио је у српском конзулату у Приштини, као управник Српског народног позоришта у Новом Саду, бавио се новинарством, а писао је под својим и под псеудонимом Бен Акиба. Рођен је као Алкибијад Нуша, док је своје име и презиме променио када је имао 18 година.
Фото: Википедија
Тада постаје Бранислав Нушић.
Током свог службовања у Битољу упознаје Даринку Ђорђевић, конзулову ћерку, којом се жени 1893. године, а љубав јој је изјавио песмом коју је написао на лепези. У браку су добили троје деце.
Прочитајте још
Ипак, Нушић је и у браку живео момачки. Наводно јој је приликом просидбе поставио услов - да ће је оженити, али да му дозволи да задржи макар један порок. Бирала је између коцке, пића и жена. Даринка је сматрала да ће од других жена најмање "зарадити штете", те је пристала на такав живот.
Срећа их није пратила. Страхиња Бан, једини син Бранислава Нушића погинуо је као српски војник у Првом светском рату, а Нушићу је требало 10 година да после тога поново почне да пише и ствара. Тада настају његова најбоља дела попут Госпође Министарке, Мистер долар, Ожалошћена породица, Др, Покојник и други.
Шушкало се да је био тајно заљубљен у глумицу Жанку Стокић, којој је и приликом писања наменио улогу у "Госпођи Министарки". Љубав јавно никада није признао, док су његова романтична дела наводно говорила другачије.
"Сумњиво лице" замало нестало без трага
Када је дошло време да напусти Приштину, пажљиво је бирао рукописе које ће пренети преко Албаније. Бранислав Нушић спаковао је "Сумњиво лице", али чувено дело је ипак прошло читаву перипетију.
Како је ишао пешице до Призрена, морао је да смањи пртљаг, те је ипак одлучио да неке рукописе остави у кући Албанца код којег је боравио у Приштини. Међу таквима је ипак било и "Сумњиво лице". У страху од власти 35 година није смео да овај комад постави на сцену.
Фото: П. Милошевић
Тек крајем 1918. године, након пробоја Солунског фронта, Нушић је дошао у Скопље и сазнао да су Бугари претресали српске куће, запалили његове рукописе, али да су они из Приштине ипак спасени.
Бранислав Нушић први пут уноси топоним Ивањица у књижевност и тиме ову варош популаризује у широј српској јавности.
У његову част се у Ивањици већ 15 година одржава догађај посвећен њему, а ове ће се главним корзом одржавати бројне културне манифестације у периоду од 23. до 25. августа.
БОНУС ВИДЕО:
