Доктор Ранко Рајковић, неуроендокринолог и професор на Педагошком факултету у Љубљани, разбија све предрасуде о васпитању деце и са многим модерним начинима усмеравања малишана се уопште не слаже.
– Прво право кретање дешава се када дете пузи. Оно одједном притиска шакама под и то је први пут да се то дешава, да читавом шаком притиска под. А ко не да детету да пузи? Мама и тата. Кад питам зашто, онда ми кажу или да не покупи нешто с пода и стави у уста или зато што ту можда има вируса или бактерија или је нешто треће. Али тај положај када пузе врло је важан, јер мозак има своје тачно утврђене етапе развоја и ако ми нешто прескочимо, не можемо то вратити – казао је доктор Ранко Рајовић, гостујући у подкасту Растући с децом.
Он је, између осталог, говорио о значају кретања и о томе које врсте кретања су кључне за дечји развој. Како је објаснио, истраживања су показала да, ако нема довољно кретања, базалне ганглије су смањене.
Фото: Јутјуб принтскрин/Dok anđeli spavaju
– Када говорим о кретању, ја не мислим само на ходање. Померање главе лево-десно, скакање, трчање, рад рукама, па и жвакање хране, све су то врсте кретања. И ако дете то све није урадило онда када је требало, неће постојати милијарде неких импулса – рекао је Рајовић.
Он се подсетио и периода када су његова деца била мала, а када је требало да балансира своје студентске обавезе и бригу о њима.
– Сећам се, Ива је била мала, пузи по целом стану, а ја морам да учим, ко ће све време да иде за њом? Онда сам јој направио простор за кретање, територију, уз помоћ троседа, двоседа и фотеље. Сместим је унутра, да ми буде на оку и дам јој две-три ствари да јој не буде досадно. И она ту пузи. Између осталог сам убацио и лопту и препреке до те лопте. Била је и моја мама ту и кад је видела да Ива покушава да дохвати лопту, брже-боље јој је додала. Каже "да се дете не мучи". Ја сам, онда, урадио супротно, везао конац за лопту и, таман да Ива дохвати, ја јој повучем, она поново таман да дохвати, ја опет мало повучем – присећа се Ранко Рајовић и додаје да он тада није знао све што данас зна, али да је инстинктивно радио оно што му је било логично.
Фото: Јутјуб принтскрин/Dok anđeli spavaju
Како каже, схватао је да је боље да се мало помучи него да добије све одмах и сад.
– Исто важи за све у животу. Зато, немојте детету да у свему помажете. Мало му покажите и пустите га. Није то никакво мучење– истиче Рајовић, оснивач Менсе у Србији.
А кад се та фаза заврши и детету пузање постане лако, долази на ред ходање и онда скакање. То скакање деци је, каже др Ранко Рајовић, посебно занимљиво.
– Имате и данас оне "стручњаке" који тврде да се мозак не развија кретањем, него размишљањем и истраживањем. Али и размишљање и истраживање морају да се наслоне на неке базалне ганглије у мозгу. А на које, ако нема кретања? Јесу ли смањене базалне ганглије? Па куд ћемо већи доказ? А када говоримо о скакању и томе зашто је важно, док дете скаче, сви мишићи раде и мозак то све контролише. Та врста кретања је јако важна. А ко не да деци да скачу? Па родитељи – казао је др Рајовић.
Фото: Јутјуб принтскрин/Dok anđeli spavaju
Да је скакање једна од омиљених дечјих активности зна сваки родитељ, а деци су барице нарочито примамљиве.
– Ви тачно можете видети кад родитељ држи за руку дете и приближавају се некој локви, како дете вуче ка води, а родитељ вуче дете даље, да случајно не скочи у барицу. Па ко је нама бранио да скачемо у барама? Па нека скачу! Пустите их. Воле да скачу по слами, по песку, нека их. Не треба да скачу са петог степеника, поломиће се, али и по кревету их пустите. А највише треба да скачу у ПРИРОДИ. У плићаку, на слами, у песку, на сену – објаснио је овај стручњак за дечји развој.
Осврнуо се и на тренд који је присутан у последње време, а то су трамбулине, за које каже да могу бити опасне.
– Ми имамо све више прелома са трамбулине и то не деце која испадну ван, већ скачу, скачу и догоди се прелом бутне кости. Чак је забележен и прелом тибије, потколене кости, то је најболнији прелом. Такође, колеге из Немачке забележиле су случајеве прелома надлакатне кости због обарања руку. И сад, замислите кости које пуцају од скакања у трамполини и обарања руку?
Говорећи, даље, о значају кретања, Ранко Рајовић поново помиње приче са кампова, где су деца, са сатићем који броји километре, потпуне без форсирања и притиска, дневно прелазила по 20 и више километара. И то деца од свега шест година. То је, каже, то кретање које је њима потребно.
Фото: Јутјуб принтскрин/Dok anđeli spavaju
– Сећам се, једне године, последња смена, била је девојчица од осам година. Имали смо радионицу у природи, деца су седела и писала. Она би урадила задатак прва, устала, гледала њих, за то време направила би два круга око групе пре следећег задатка. Након тога, опет би урадила прва, поново устала и направила још два круга. После трећег задатка већ јој је досадило да шета, па је почела да трчи. Мој син Вук који је био ту предложио је да сутра њој ставимо сат да видимо колико ће прећи километара. Прешла је 35. А како би то изгледало у школи? "Седи ту, немој да се крећеш, имаш одмор, истрчи се, на шта ово личи, нека дође мама…" Али потреба је детета за кретањем. И ми морамо то да им обезбедимо - објашњава овај стручњак и додаје:
- Највећа животна енергија дата нам је од седме до дванаесте године, управо да бисмо се кретали и развијали мозак. А ако дете пређе три километра дневно, шта мислите, где је сва та енергија коју оно природно има? Па у њему. И да ли може да заспи у девет увече? Па наравно да не може. И онда родитељи успављују дете. То је први знак да то дете нема довољно кретања. Нека се родитељи сете – ко је нас успављивао? Нико. Цртани, вечера, легнемо, заспемо за 5 минута. Јер смо ми трошили енергију. Није морао нико да нас успављује сат или два, као што родитељи данас успављују децу – објаснио је др Ранко Рајовић,а преноси Зелена учионица.
Онда самим тим, каже он, мозак се не развија, енергија се не троши, деца у школи не могу да прате на часу, а когнитивне способности опадају.
– И оно што је важно да имамо на уму јесте да је ово нов проблем. Мањак кретања и све слабије моторичке и когнитивне способности деце су проблем последњих десетак година. А да ли, онда, решење можемо да тражимо у начину рада и књигама од пре 20-30 година? Јасно је да не можемо. Зато морамо нова знања много брже да анализирамо, укључимо у рад и да помогнемо деци што пре.
БОНУС ВИДЕО:
