Ипак, и он је имао неугодних сусрета са полицајцима - и то због прекршаја у саобраћају. О томе је говорио далеке 1995. године за рубрику "Баксуз страна" часописа "Сабор". Тада је открио и о незгоди коју је доживео на ромској свадби у Италији, као и о стрепњи у Аустрији у којој је игром случаја два дана боравио без папира. Текст преносимо у целости:
Најлепше тренутке - кад је музика у питању - доживео сам на ромским свадбама. Јер, Роми не само да воле песму, они јој се предају целим телом и душом. Поготово, на свадбама - такво падање у севдах, лудовање и лумповање по неколико дана и ноћи ни на једном месту више нисам доживео. А лепшег поклона за певача од публике која ужива у његовој песми нема - бар за мене. Зато сам увек са усхићењем и заносом ишчекивао свако ромско свадбено весеље. Последње беше у Италији прошле године.
Није Рим него Напуљ
Газда Бобан је женио сина, па се у предграђу Рима припремало велико славље. Али, тек што смо све потанко уговорили око хонорара и смештаја, после два-три дана јави ми се газда и рече да свадба неће бити у Риму него у Напуљу. Рим ил' Напуљ - сасвим је свеједно. Злата Петровић, Шеки Турковић, Вера Ђурић, чланови оркестра и ја расподелисмо се у двоја кола и једног новембарског јутра кренусно из Беча за Италију. На педесетак километара од Напуља зврцнух газду телефоном и умало не доживех шок:
- Знаш, Јашаре, свадба ће ипак бити на Сицилији... - и поче да ми објашњава како је, због проблема са полицијом, цела породица морала да напусти Напуљ...
Прочитајте још
Фото: Принтскрин/Јутјуб/Jasar Ahmedovski
- Знаш ли ти колико има до Сицилије? И како да те тамо пронађем - зацвилех преко телефона.
- Ништа ти не брини. У Напуљу ће те чекати мој брат Гиле.
Кад сам колегама рекао да још треба да превалимо шесто километара, Злата загрме к'о Свети Илија:
- Не долази у обзир! Ко зна да ли ће и на Сицилији уопште бити свадба? Како је кренуло, можда стигнемо и до Сардиније!
Сви су од мене, као главног организатора, очекивали да нешто паметно предложим, али толико ме је гризла савест због свега што се издешавало да ми је мозак био сасвим блокиран. Свратисмо на прву бензинску пумпу да се "издувамо" и о свему још једном добро размислимо. Пописмо кафу, дремнусмо мало у колима и, ипак, настависмо пут ка Напуљу где нас је стварно чекао газдин браг Гиле. Успут нам се придружише још неки сватови и тако направисмо подужу свадбену колону. На челу је био Гиле, за њим наша два аутомобила и комби са инструментима, а иза нас још десетак камп кућица.
Фото: Репринт Сабор
Коначно стигосмо на Сицилију и угледасмо нашег домаћина. Беше видно нервозан и мрзовољан, како нам је објаснио, због полиције која му седи за вратом. Одрадисмо посао како смо најбоље знали и умели, а кад дође тренутак исплате, газда поче да врда. Наводно, нису му дошли сви пријатељи које је задужио, па неће моћи да нам да паре које је обећао. "Баш је добар виц" - помислих, али врага, домаћин се уопште није шалио. Три дана и три ноћи ока нисмо склопили и - после свега што смо преживели - како колегама сада да кажем да нема пара. Повуци-потегни, на једвите јаде "извукох" му половину договорене суме. А Злати, Шекију и осталима обећах да ћу, чим стигнемо у Беч, остатак надокнадити из свог џепа. Наравно, колеге су биле фер и спречише ме у мојој намери. И тада се зарекох: "Ништа више на вересију. Прво паре на сунце, па тек онда свирка. Али, и поред свега што сам те године доживео у Италији најслађе ми је да певам на ромским свадбама.
Ти ћеш мене да превариш!
Откако сам добио личну карту и пасош, а има томе већ петнаест година, посла са полицијом - осим једног саобраћајног прекршаја - никада нисам имао јер, кад је закон у питању, врло сам дисциплинован. Било је то крајем '87. године. Враћао сам се колима из Болеча. На самом уласку у Београд заустави ме пандур, али уместо балона навали да идемо у болницу.
- Нема брате потребе. Признајем, попио сам. - Није вредело. Одвуче ме у болницу, извадише ми крв, узеше податке и пустише.
Већ почетком следеће године нађох се у Требињу на одслужењу војног рока. После три месеца старешина ме позва и подругљивим гласом рече: - Ти ћеш мене да превариш! Као фол, СУП те тражи због возачке. Ајде признај, ко ти шаље те позиве?
Нисам се уопште бранио, а још мање инсистирао на одласку у Београд. Војску сам најзад одгулио и поново се вратио лепом и безбрижном животу. Али, непуних недељу дана како сам напустио касарну, једног јутра у пет сати неко поче да лупа на врата. Онако бунован догегао сам се до шпијунке и угледао двојицу у плавим униформама. Знао сам да сам чист к'о суза и зато, без двоумљења, отворих широм врата. Кад им потврдих да сам ја главом и брадом Јашар Ахмедовски рекоше ми да се обучем и кренем с њима.
Фото: Сабор
- Зашто? - процедих кроз зубе. Уто се и Снежана пробуди и кад чу да намеравају да ме одведу због возачке дозволе, на коју сам у међувремену сасвим заборавио, прилично грубо им узврати: - Таман посла да га тако водите, као да је богзна какав криминалац. Не брините, доћи ће он сам.
Сутрадан ујутро одох право у Љермонтову и нађох се код једне набусите инспекторице која ми одмах запрети да ћу - зато што нисам предао возачку кад је требало - одлежати неколико дана у затвору... Да не дужим причу, захваљујући пријатељу и главном начелнику све се лепо заврши - у Падињак ме не одведоше већ само лупише печат у возачку тако да су ме наредних шест месеци други возикали - што и није било тако лоше.
А са полицијом преко границе имао сам још мање посла, ваљда зато што ми никада није падало на памет било шта да мувам са визама и другим папирима. Међутим, прошлог месеца имао сам велику фрку у Аустрији. Виза ми је важила само две недеље, тачно до 13. октобра. А мој другар Ратко Ђурић звани Гане, с којим сарађујем већ четири године, баш тог викенда "погодио" је чак три свадбе. Рекох му да не рачуна на мене, али...
- Немој, молим те, сада да ме оставиш на цедилу. Баш ће неко да загледа тебе и твој пасош. Уосталом то су само два дана...
Не долази у обзир да ми због та два дана забране улазак у Аустрију или, не дај Боже стрпају у ћорку. У почетку сам се опирао, али - нема шта - лова беше толико примамљива, па ми се није дало да је тек тако испустим. Елем, тог 13. октобра, уместо за Београд кренух са Ганетом пут Инсбрука.
Фото: Принтскрин/Јутјуб/Vip Vesti
Иако ми је тог петка виза важила до поноћи, ипак сам цвикао од пандура. Само сам зурио у врата и чекао када ће доћи да ме покупе. На моју срећу, у Инсбруку се не појавише. У суботу одосмо у Брегенц на другу свадбу, али и ту ми срећа не окрете леђа. Сутрадан осванусмо у центру Беча, на последњој свадби. На врата више нисам мотрио јер сам се надао да ће овог пута бити по оној народној "трећа срећа". Али, око десет увече у салу бануше двојица полицајаца и кренше право према мани и оркестру. "Мајко моја, ипак су ме провалили." А полицајци, замолише нас да мало стишамо свирку да се комшије не би буниле, окренуше се и одоше. О пасошима ни речи?! Остатак вечери дојадио сам колегама сталним тражењем да утишају појачала - само да се полиција којим случајем не врати.
Како смо три дана ишли са свадбе на свадбу, Гане предложи да се после теревенке у Бечу мало одморимо, па тек онда да кренемо за Југу. Ма какво одмарање, само што пре да одемо из Аустрије, а после ћемо, ако треба, и два дана спавати у Мађарској. У цик зоре стигосмо на аустријску границу. Био сам обамро од страха, али невероватно - на граници не беше ни живе душе, па је пређосмо без заустављања, стигосмо у Мађарску и најзад ми паде камен са срца.
* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај чланак је изашао у "Сабору", 13. новембра 1995. године. *
БОНУС ВИДЕО:
