Никола Тесла се у књизи „Моји изуми“ захвалио мајци. Није био шкрт на топлини, нити је крио колико јој се диви, док ју је описивао као изузетно храбру жену, ретке умешности и моралне снаге. Назвао ју је прворазредним изумитељем, верујући да би много постигла да, како је записао, није била тако далеко од модерног живота.
Георгина Ђука Тесла, имала је, говорио је њен син, толико спретне руке да је оно што очима види, рукама могла да створи. Креирала је многе алатке и ткала најлепше шаре од вуне, коју је сама прела. „Чак је сејала семење, узгајала биљке и сама раздвајала њихова влакна. Неуморно је радила од ране зоре до касно у ноћ и безмало сва одећа и покућство у кући били су део образовања“, записао је највећи научник свих времена.
Плетену личку торбицу са којом га је испратила у гимназију, Никола је целог живота носио као амајлију. Баш онако како је чувао све њене речи нежности и подршке.
Колико је Ђука била посебна и храбра, Тесла је у поменутој књизи покушао да дочара и следећом причом: „Када је мајци било шеснаест, некаква заразна болест је харала земљом. Њеног оца су позвали да обави последњу причест болесника на умору, а за време његовог одсуства, она је сама отишла да помогне једној породици у суседству, коју је такође напала та страшна болест. Сви чланови породице, њих петоро, брзо су подлегли једно за другим. Она их је сама окупала и обукла. Пошто их је, према обичајима предака, украсила цвећем, положила их је на одар. Када јој се отац вратио, све је било припремљено за хришћанску сахрану.“
Очекивало се да Никола наследи оца и настави свештеничким стазама. Али, мајка Ђука је дала завршну реч. Због ње се то није догодило. Како је у књизи „Знамените жене Србије“ навео Жика Марковић, она је очекивала да јој син крене тим путем, али да буде образован и „похрањен књигама“, док је отац веровао да су оне непријатељи васпитања. Иако је Милутин Тесла имао богату библиотеку, писао песме и чланке, занимао се за филозофију, сину у раном добу није дозвољавао да чита. Скривао је свеће од њега, па је Никола кришом правио фитиље, изливао танке штапове лојанице и „гутао“ страницу за страницом, све до зоре. Мајка је разумела ту страст, јер ју је и сама осећала, а није могла да је задовољи у тој мери.
Марковић наводи записе биографа Николе Тесле, у којима стоји да је он први пут привукао пажњу јавности када је у шестој години ставио у погон ватрогасна кола, после безуспешних покушаја стручњака. После неколико сличних потеза којима је све оставио без даха, Ђука је успела да убеди супруга да је за дете боље да студира технику, уместо Богословије. Милутин је једва пристао јер је Ђука била упорна. После годину дана лечења од колере, Никола је од родитеља добио обећање да ће га послати на најбољи политехнички факултет.
Она је сину увек била подршка, у свему. Бринула се, јер је Никола био болешљив и страшљив, живећи дуго, како је признао, у страху од утвара, злог духа, људождера… Она је одувек препознавала његову посебност и знала је да ће сви ти страхови ишчезнути. И била је у праву. Никола је истицао да је била добар психолог са јаком интуицијом. Није крио да му је мајка помогла да превазиђе фазу која је за његовог оца била неопростива. Наиме, у младалачком заносу је био наклоњен коцки и само је мајка то сматрала пролазном страшћу. Разумела је, записао је Никола, мушку природу и знала да човек може да се спасе само властитом вољом. У књизи „Моји изуми“ написао је:
„Сећам се једно поподне, када сам изгубио сав новац и страсно жудео за игром, она је дошла к мени са свежњем новчаница и рекла ми: „Иди и забављај се!“. Што брже изгубиш све што имамо, то боље. Знам да ће то да те прође“. Била је у праву. Тог трена сам победио своју страст и једино сам зажалио што није била стотину пута јача“.
Марковић каже да је Тесла научио да кроти своје страсти баш захваљујући мајци, тако је победио јаку жељу за пушењем и испијањем кафе.
„Учила га је мајка Ђука да воли све што је живо. И његови голубови, бела голубица и плавкасти голубан, преко пута хотела у Њујорку, с правом су га очекивали у вечерње сате, да му слете на раме и добију обавезно зрневље“, наводи у књизи Марковић.
Када се Георгина тешко разболела Никола Тесла је био у Паризу, где јој је и написао последње писмо.
Сриједа, 18. новембар…
Мајко, при помисли на Тебе, осјећам се некако тешко и туробно, не знам како, али осјећам да нијеси добро. Волио бих да сам крај Тебе, сад, и да ти принесем воде. Све ове године моје службе човјечанству нијесу ми донијеле ништа до увреда и понижења. Јутрос сам устао прије него је свануло јер сам поново чуо нешто што, већ, дуже, а кроз сан, чујем у својој соби. Чуо сам глас који поје и моли неким маурским језиком лијепу тужбалицу или зов. Јутрос сам отјерао сан с очију и потврдио да глас долази одсвакуд и да не могу одредити да ли је с вана или изнутра. Бојим се да нијесам разум, изгубио. О овом не смијем причати др Лајонелу јер ни њему више не вјерујем. Чуо сам да је посјећивао господина Едисона прије двије седмице …
Четвртак, 19. новембар…
Опет мислим на тебе, Мајко. Опет имам онај немир и тугу у тијелу. Данас ћу писати у Уред за патенте да мој јавни експеримент помјере за једну седмицу раније јер ја морам кренути кући, у Отаџбину, кренути Теби. Знам, сад, сигурно да нијеси добро, јер онај глас, ону тужбалицу поново сам чуо сасвим свјестан и будан. Још сам разуман…
Петак, 20. новембар…
Нијесам писао у Уред за патенте, дошао је њихов агент да ми донесе потврде и рекао сам му, лично, своје науме. Рекао је да жали, али да се термини не могу помјерати с обзиром да су конгресмени из око 20 савезних земаља једва ускладили термин. Отишао сам до Водопада и рекао својим момцима да окрену турбине и да чекају на мој позив, сјутра, спремни. Ја сам одлучио да човјечанству дарујем оно што му припада и враћам се у Европу, Теби, Мајко. Владе земаља су исте овђе као и код куће. Схватио сам, сад, на крају, да је човјечанство зависно о владама и да појединац не може сам променити свијет. Али онај чудан глас ме брине. Знам да нешто значи и да има везе с Тобом, с мојим експериментом, с нечим трансцеденталним …
Субота, 21. новембар…
Драга Мајко, сјутра полазим кући. Госпођица Нора је отишла по мом налогу у Лучку капетанију и обезбиједила ми карту до Лисабона, одатле идем возом до Цириха, па онда директно до куће. Рачунам да ми треба око десет дана, или двије неђеље, највише. Данас сам ушао у Конгресну зграду и на сједници Сенатора замолио за пар минута пажње. Није им било по вољи, али дозволили су ми. Тражио сам телефон и да ме споје с лабораторијом на Нијагариним водопадима. Момци су на мој налог пустили турбине у погон и Конгресна сала се обасјала мојом струјом, десет пута јачом од обичне, управо онако како сам и најавио. Нијесу ме интересовале њихове реакције уопште. Изашао сам одмах напоље, јер нијесам ово радио за њих већ за човјечанство. Само сам у моменту кад сам погледао свјетиљку и чекао да “моја” бежична струја дође с турбина, осјетио да нисам ја творац овог свег. Осјетио сам да је неко или нешто носи од Нијагаре до Конгресне сале и да је у том закону који сам сматрао “својим” открићем, нешто што је одувијек постојало, а да је, само, мени дато надахнуће да то уоквирим и човјечанству објасним.
Умјесто среће и тријумфа, појавила се нека празнина. Схватио сам да сам нешто велико у животу пропустио. Нешто као да сам изоставио, као да нијесам нешто понуђено спознао. Нека формула је била тако близу моје спознаје, а ја је нијесам нашао или нијесам хтио да је нађем. То има везе с оном маурском тужбалицом, сигуран сам, сад…
Неђеља, 22. новембар…
Ово писмо нећеш никад добити, Мајко. Не знам зашто га пишем Теби која га више никад прочитати не може… Нек ти је лака земља, Мајко и опрости ми што су ме моји путеви одвели од Тебе, па ти не могу доћи ни на сахрану. Читам телеграм с вијешћу о твојој смрти и презирем људе који нијесу били спремни још пре двије године да схвате да струја може да се пренесе и без жица. Сад су, ево, виђели да може, али, опет је неће знати вјековима користити, јер неко је спалио моју лабораторију у центру града до темеља, са свим списима и нацртима. Рекли су ми да се сумња на господина Едисона. Тако сам равнодушан да не препознајем сам себе. Прије бих се, можда и јадао, али сад више не јер знам, добро, да неко ионако све то држи под контролом и да је “моје” откриће још прерано дошло за човјечанство. И, у ствари, оно уопште није “моје”. Знам да то неко надзире све и да има план, па сам зато, можда и равнодушан. Мој брод за Лисабон полази у 11 сати. Кола ме напољу чекају. Ово писмо ћу положити на твој гроб, кад стигнем на наше сеоско гробље. Сад вјерујем у оно што никад нијесам, да сам тамо, негђе, још увек “Ти” и да твој живот није заувијек престао. Сад ми је и жао што нијесам хтио никад да се дружим с Турцима јер су они исте онакве тужбалице пјевали као она из мојих праскозорја. Сад се сјећам да су они знали много више него ја о свим овим стварима које, тек, сад, спознајем. Залуд моје године проведене у науци, кад она бејаше јалова. Моли, тамо, за мене, Мајко, ако можеш, том маурском тужбалицом за изгубљену душу свог сиротог неуког сина…
Аутентичност овог писма никада није потврђена, а по неким изворима Никола Тесла је ипак стигао да из Париза отпутује у Госпић и опрости се са мајком. Георгина Ђука Тесла је умрла 4. априла 1892. у 71. години живота.
БОНУС ВИДЕО
