Према званичној верзији, Гишка је убијен снајпером од стране Хрвата, али већ од дана када је његово тело враћено у Србију, почеле су да се конструишу алтернативне верзије овог догађаја.

Једна верзија Гишкине смрти, која каже да команданта нису убили Хрвати, већ је реч о издаји и убиству с леђа, потиче од Вука Драшковића.

Непосредно после Гишкине смрти он је за "Новости" изјавио:

- Према информацијама које имам из Госпића, а добио сам их у разговору са Ђорђевим синовцем Миланом, који је био уз њега када је погођен, наши су држали фронт према шест хиљада усташа. Према тим вестима, Ђорђе, који је увек први кретао у јуриш и ишао корак испред осталих, погођен је из снајпера испод леве мишке, право у срце. Последње речи су му биле "За мном јунаци". Издахнуо је на Миловановим рукама. 

Фото: Архива Борбе

 

Разговор Драшковића са дописником Новости, прекинуле су сирене које су одавале почаст Божовићу, а неки од Ђорђевих сабораца повикали су:

- Издаја! Убијен је с леђа! 

Фото: Д. Миловановић

 

 

Вук је тада нагласио да:

- Треба наћи поштеног лекара, који ће извршити обдукцију и утврдити праву истину.

Тога дана, када су се његови саборци окупили у његовом дому да одају последњи поздрав и изјаве саучешће, Вечерње новости извештавале су: 

Фото: Д. Миловановић

 

 

"Ђорђеви саборци објашњавају да осим двојице раније погинулих, и сада команданта у њиховим редовима нема више жртава. Истичу да су сви момци одлично обучени и спремни за борбу. Неко предлаже: да се момци из српске гарде одмах повуку, како сви не би били враћени кући у сандуцима, са ранама у леђима!? У разговор "упада" и Сима Дубајић са констатацијом да се, такво нешто не сме урадити јер, народ се мора бранити!

Фото: Д. Миловановић

 

 

Ђорђев саборац, којег ословљавају са Дуги објашњава да је њихов командант свих ових дана веома мало спавао, да је стално обилазио своје борце и храбрио. Након погибје тело је пренето у једну цркву. Тамошњи народ долазио је да ода последњу пошту палом браниоцу."

(Архива Борбе: Вечерње новости 17.9.1991.) 

БОНУС ВИДЕО: Зашто су Љубишу Самарџића звали "Смоки"