И док многе мучи врућина или хладноћа, политика и други проблеми, они који се боре са раком имају једну жељу - здравље. Прочитајте како је ту муку срочила Ведрана:
"Сви су светски медији објавили вест да је Кејт, будућа енглеска краљица, одрадила хемотерапију и сад галопира према потпуном оздрављењу. Ха, ха.
Сигурно не бих писала о томе да немам рак. Само онај у коме чучи разуме принцезу и ужас кроз који је прошла и кроз који пролази. Рак можда јест излечива болест али само мали број оних који га имају у то верује. Доктори их храбре, храбре и мене, “све смо извадили”, а онда креће реченица: “Видимо се за три месеца.”
ФОТО: Профимедија / Ата
Ако сте “све извадили” чему нови сусрет? Чула сам: “Нико вам не може гарантовати да већ пре операције није нека метастаза кренула…” Ипак, кад чујеш да је тренутно “све чисто” одахнеш и живот ти другачије мирише.
Пре болести често сам знала говорити, досадно ми је, стара сам, не живи ми се, овај свет је страшан, не желим више гледати где иде, све је иза мене, сви снови, све љубави, сви планови, све радости, како се убити и најзад прекинути филм који у теби изазива или тескобу или зевање?
Прочитајте још
Сада, данас, осећам неодољиву потребу да се пробудим и вратим на старо. Одвраћам мисли од рака на незамисливе начине. Купила сам себи прстен за рођендан пре рођендана јер нисам сигурна да ћу рођендан дочекати, од њега ме дели месец дана.
Фото: ТВ Прва пpинтскрин / Ата
Отишла сам цури да ми среди обрве. ?! Питала сам се, није да нисам, требам ли сређивати обрве кад ће ми излазак живота заправо бити улазак у сандук од јеловине па пећ? Нема смисла. Ипак сам отишла. Долорес ме је у сат времена променила лице, хвала Долорес, али не и мисли.
Ивана ми је на нокте нанела диван лак, мој прстен због тога блешти посебним сјајем, хвала, Ивана. Нажалост, рак чучи у мојој глави. Звала сам доктора Николића. “Има ли икакве шансе да преживим?” “Не знам али имаш велике шансе да полудиш. ПТСП се лечи. ПТСП?
Страх од смрти је нормалан али дође па прође. Мене мој рак прати сваки тренутак у животу. Синоћ сам изашла испод туша, обрисала се и кренула према спаваћој соби. У огледалу сам видела своје тело. Да, коначно сам скинула оних десет кила које су ме мучиле.
Витка сам што је добро, али… Средином стомака протеже се дебели, љубичасти ожиљак…Ја га не видим као спас, мени је он знак блиске смрти и ружноће. Чула сам да муж у кући отвара нека врата. Појурила сам према купатилу и на себе навукла огртач. Нисам хтела да види голу наказу.
Четрдесет посто мужева остави жену кад она оболи од рака, мој муж није међу њима, напротив, брине о мени дању и ноћу. Па ипак…
Фото: АТА имагес
Одједном, ништа ми не смета. Сви су кукали због паклених врућина. Било ми је чудно. Људи, јебеш врућине, будите сретни, немате рак. Сад су изван себе јер је хладно. Обуците се, у чему је проблем?
Свима је хладно, а ја у офуцаној, танкој тренирци, зашто бих трошила лову на нову, размишљам што да на мене навуку кад умрем. Можда ипак ону зелену хаљину коју ми је купио муж и која ми је од старта била број мања? Коначно ми стоји савршено.
И ти болови. Повремено ме боле леђа, па рука, ноге, ништа драматично али ја сваку бол тумачим као плес метастаза у мом телу. Ни са ким не могу о томе разговарати, Кејт је далеко, људи око мене имају друге “проблеме”.
Како платити струју, купити деци школске књиге, цене хране су астрономске, пензионери умиру од глади а политичаре боли ку*ац. Људи, све је решиво? Изађите из кућа, дигните у ваздух банке и политичаре, немојте само кукати. Уосталом, ако вам се не гине у револуцији уживајте у ропству. И бити роб је боље него имати рак.
Фото: АТА имагес
Не, немам око себе људе који схватају. Осећам се, вероватно нисам једина, попут осуђеника на смрт којему је изречена пресуда али никако да сазна коначан датум.
У ћелији сам, чујем кораке и звецкање кључева, хоће ли се стражар зауставити пред мојим вратима или…
Два пута сам видела како изгледа умирање од рака. Хоћу ли и ја преклињати да ме убију а знам да то нико од оних око мене неће учинити?
“Еутаназија је играчка за богате”, ових је дана рекао Жарко Пуховски. Јебига, нисам богата.
Пред пола ми је сата у глави зазвонио стих Што се боре мисли моје. Гугнула сам га мислећи да ћу налетети на текст некога који лудује због рака. Јебига, Звонка Богдана муче љубавни проблеми.
Он није нормалан."
БОНУС ВИДЕО:
