У Грачаници је у првим деценијама 15. века радио један сликар од чијих је фресака остао само портрет Тодора, сина Ђурђа и Јерине Бранковић, смештен у пролазу из наоса у јужни параклис.
Тодор Бранковић је на фресци у Грачаници представљен у узрасту од десетак година, у мало погнутом ставу, руку испружених и окренут према унутрашњем простору параклиса. Лик му је урађен са изразитим портретским цртама – на њему се издвајају снене плаве очи, смеђе и благо извијене обрве, високо чело, мало повијен нос и таласаста кестењаста коса која се коврџа на врату.
Дечак Тодор Бранковић стоји на црвеном јастуку који је извезен жутим тракама са флоралним мотивима, обучен је у дугачку црвену тунику са уским рукавима и украшену бисерима, која се завршава оковратником, наруквицама и нашивцима на подлактицама. На грудима му је украшен жути лорос, зелен са унутрашње стране, проткан златном жицом, са уметнутим бисерима и драгим камењем. Испод дуге хаљине провирује црвена обућа са шиљатим врховима.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Радећи Тодоров лик, сликар је остварио изузетно успело дело. Љупкост у изразу допуњена је издуженошћу фигуре, племенитошћу у облицима, ненаметљивошћу молитвеног геста и заустављеним покретом. Жељом да се забележи физичка сличност преко наглашавања портретских црта подвучен је душевни израз благости дечака. Овај портрет је један од најлепших у Грачаници и припада најбољим делима прве половине 15. века.
Прочитајте још
Стицајем околности, сликарство из доба Ђурђа Бранковића (1427–1456) веома је слабо очувано, у фрагментима који више дозвољавају да се наслути уметничка делатност тог периода, него што дају њену праву слику. Судећи по минијатурама, иконама и зидним сликама ових година се још увек негује она уметност која је свој пуни израз добила у споменицима Лазаревића, док је сликарство у задужбинама Бранковића на Светој Гори следило другу традицију, независно од ликовног наслеђа у Србији.
Сликар портрета Тодора Бранковића у Грачаници ослањао се у пуној мери на вредности остварене нешто раније у српским споменицима.
Крај овог портрета остао је и добро читљив натпис који тачно идентификује портрет: "Моленије раба (божјег) Тодора, сина благоверног и христољубивог… Ђурђа и …Јерине".
О њему историја мало зна. Грачанички натпис прецизира да је Тодор син Ђурђа и Јерине из брака који је склопљен 1414. године. Он је највероватније њихов најстарији син, рођен око 1415. или коју годину касније, па би, судећи по узрасту, могао да буде насликан између 1425. и 1430. године.
Фото: Википедија/јавно власништво/L. Koen
Да је Тодор прворођени Ђурђев и Јеринин син говори и његова одећа на грачаничком портрету, јер такву носе наследници престола. То, истовремено, значи да портрет није могао да настане пре 1427. године кад је Ђурђе Бранковић постао владар Србије.
Ипак, чињеница да Тодор није сахрањен у Грачаници уноси нејасноће у датум и разлоге сликања његовог портрета на овом месту. Повод за његово представљање могла је да буде смрт или само неки прилог који је деспот Ђурђе дао Грачаници, за здравље или, ако је Тодор већ био покојни, за душу свог сина, на шта упућује реч "моленије".
Фото: И. Радуловић
Смисао ове слике у Грачаници остаће, вероватно, неразјашњен, јер је Тодоров портрет у некадашњој ниши на западном зиду јужног параклиса вероватно био у вези са још неким ликовима у њој, од којих ништа није очувано.
Без обзира на то, може се веровати да место за постављање Тодоровог лика није случајно одабрано, јер се у раном 15. веку сигурно добро знало да је простор јужног параклиса посвећен Богородици Заступници, мајци Божјој која најдиректније посредује између људи и Христа.
Обдарујући манастир Грачаницу, Ђурђе и Јерина су управо дали да се наслика Тодоров портрет у ставу "моленија" на улазу у простор посвећен Богородици Заступници.
Из књиге Бранислава Тодића "Грачаница – сликарство"
БОНУС ВИДЕО:
