Више од три деценије су на овим просторима јавност интригирали детаљи сукоба који је годинама трајао између Синише Михајловића и Игора Штимца. Некадашњи саиграчи из млађих категорија репрезентације, цимери на окупљањима националног тима, па затим ривали на терену у дресу клубова и националних тимова... На крају и прави непријатељи, спремни да један другом озбиљно запрете речима које су у афекту излетеле и звучале страшно.
О реченицама изговореним у време националне хистерије почетком деведесетих, попут "Молим Бога да моја породица побије твоју" и "Зубима бих заклао Штимца", обојица актера често су говорили у годинама које су следиле. Синиша Михајловић и Игор Штимац имали су другачија виђења свог сукоба, грађанског рата у бившој Југославији, помирења...
- У финалу купа Југославије 1991. године. Изгубили смо од Хајдука из Сплита голом Бокшића. Пре меча у тунелу стадиона Игор Штимац, мој цимер из младе репрезентације ми је рекао 'Молим се Богу да моја породица побије твоју у Борову', месту где су живели моји родитељи - открио је Михајловић.
Прочитајте још
Своје виђење те ситуације дао је и Штимац, годинама касније.
- У Београду је било то финале Купа. Синиша се једини није руковао са нама пред утакмицу Звезде и Хајдука. Погледајте колико је стартова имао над нама, један Најдоски, све остало Миха. Хтео је некоме да покаже да је више од онога што јесте. То су његови проблеми и фрустрације. После је грубо коментарисао моје изјаве о њему, али немој да тражиш изговоре у туђим речима. Твоји поступци говоре о теби. Шта год је било, њему на душу - рекао је хрватски фудбалер.
Звезда - Хајдук у Београду и претње смрћу
Међутим, Синиша Михајловић је одмах после меча говорио о агресивном приступу који је имао на терену. "Нисам тражио Штимца на игралишту да бих га поломио зато што је Хрват, већ зато што ме је испровоцирао. Зубима бих заклао Штимца, претио је мојој породици. Зар бих без разлога кренуо на њега, зашто бих измислио тако нешто?", рекао је одмах после утакмице један од најбољих играча тог Звездиног тима.
Штимац тврдио да Михајловић лаже
Игор Штимац тврдио је и да је преувеличана прича Синише Михајловића да му је кућу у Борову, у данашњој Хрватској, срушио пријатељ из детињства. Гласила је овако:
- Рат је почео у мом месту. Моја прва кућа је срушена. То је срушио мој најбољи пријатељ Хрват. Био сам на мору, на Ибици, били смо Тањга, Јокан и ја. Зовем кеву кући и чујем пуца се... - присетио се Михајловић почетка рата у Вуковару у документарном филму о европској титули Црвене звезде "Најлепши дан живота".
- Рекох мајци 'Смањи телевизор, не чујем те од филма'. Ма какав телевизор, то је избио рат, пуцају овде. Где је избио рат? Пуцају овде, око куће ратују... - памтио је Михајловић.
Поменути пријатељ Стипе био је у добрим односима и са Штимцем. Ево како је он причао о томе.
- Синиша је остао на својим тврдњама. Пријатељ кога спомиње у књизи је један од мојих најбољих пријатеља - Пипе. Али, када гледаш, да речи можеш да претвориш из овог у оно... Није се догодило као у књизи. Стипе је имао само једну могућност да спаси његове родитеље, а то је да они напусте кућу и оду јер није било здравог разума. Кад неко напише да му је пријатељ срушио кућу, а он је њему сачувао родитеље, на једини начин који му је био дозвољен... Хвала Богу да је Пипе био присебан да његови родитељи остану живи, други су остали без њих. Прича се развукла у другом смеру. Стипе је долазио и говорио им да су тензије превелике и да не може да их сачува...- истицао је годинама касније Штимац.
Миха хтео да опрости, Штимац ни да чује!
Понуда да се некадашњи пријатељи помире стигла је од стране Србина. Прошло је више од две деценије пре него што је Синиша Михајловић био спреман да пружи руку Игору Штимцу, али на јасан позив да се сретну, напију далматинског вина и загрле, одговор је био одричан.
- Већ сам стар и имам шесторо деце. Можда је време да се пређе преко неких ствари. Свако може да погрежи у животу, што и Штимац вероватно зна и сигурно је свестан да је погрешио. Могу да му опростим, али само под условом да донесе две-три боце вина. Али не овог нашег, што ништа не ваља, него оног правог далматинског. Оног што је као сируп и чији укус никад нећу заборавити. Спреман сам да се сретнем с Штимцем, па да се изљубимо, загрлимо и попијемо то вино. Само због далматинског вина опростио бих му све. Штимца знам од малих ногу и одувек је био лав - рекао је Миха, а потом је поприлично чудно реаговао Штимац.
- Не прихватам Михајловићеву понуду. Ја сам њему давно опростио, али никада се с њим не бих могао грлити или попити пиће", казао је Штимац и додао да је "све опростио Михи". Од испијања флаше далматинског вина које је попут сирупа није било ничега.
Помирење се десило, али није било јавно
Михајловић и Штимац срели су се на терену и девет година након финала Купа Југославије - овог пута у дресовима репрезентација. Југославија и Хрватска одиграле су нерешено (0:0) у Београду, а наш национални тим успео је ремијем у Загребу (2:2) да се пласира на Европско првенство 2000. године. На том другом мечу Штимац није био у тиму Хрватске, па је њихов окршај у Београду остао последњи међусобни сусрет - барем када је реч о играчким каријерама.
Два пута су одмерили снаге и као тренери - овог пута са селекторских позиција. Игор Штимац предводио је Хрватску, а Синиша Михајловић Србију у квалифиакцијама за Светско првенство 2014. године. Србија је уписала реми у Београду и пораз у Загребу на тим мечевима, а остаће запамћено да су се због тих сусрета срели и помирили Синиша Михајловић и Игор Штимац.
Штимац се присетио да је са Михајловићем изгладио односе током једног селекторског семинара у Варшави. Све то одиграло се пред меч Србије и Хрватске, када су знали да ће због своје историје бити у центру пажње. "Договорили смо се на завет ћутања и тога смо се држали. Ја нисам дао ниједан коментар о Србији, само сам анализирао игру Хрватске. Мислим да је то било савршено одрађено јер смо имали заједнички интерес. Знамо да оно што се каже може да изазове хаос на трибинама", објаснио је Штимац.
(Мондо)