У интервјуу за Курир је Бошко Ђуровски открио ову тајну.
Бошко и Милко су били чувени југословенски фудбалери 80-их година. Милко је можда важио за већу звезду, али је и Бошко био веома успешан.
Тито умешао прсте
Милко је првобитно играо за београдске црвено-беле, да би заблистао у Хумској у црно-белом дресу. Са друге стране, Бошко је 11 сезона провео у Црвеној зввезди, а у три наврата је био тренер, док је две године провео као селектор македонске репрезентације.
Фото: Архива Новости
''Изворно презиме моје породице је било Стојановић, по мајци Петровић. То презиме Стојановић носио је мој деда Никола. Али, када су моји отишли у Македонију, онда су се дешавале неке ствари… Како то да ти објасним… Такво је неко време било… Тито и његови сарадници вршили су притисак на народ да се узима презиме по неком претку и да се додаје -ски на крај, уместо -ић. Мој прадеда се звао Ђура и онда су по њему моји прихватили презиме Ђуровски'', открио је Бошко Ђуровски.
Додао је да је њихов отац рођен у Београду, али је почетком Другог светског рата прешао у данашњу Северну Македонију.
Прочитајте још
''Само је стриц остао у Београду. Мој деда Никола био је херој из Првог светског рата, рођен је 1892. Човек који је прешао Албанску голготу са српском војском. Нажалост, ја као дете нисам много запиткивао о томе, а у то време се о Првом светском рату више ћутало него причало. Жао ми је што не знам више појединости о томе'', додао је Ђуровски за Курир.
Боље узми хармонику него лопту
Фото: Н. Скендерија
Деда Милка и Бошка није волео фудбал, чак је одвраћао унуке од фудбала.
''Имао је виноград, имао неки свој свет. Кад сам му рекао да идем за Београд да играм фудбал, он ми је рекао: ‘Шта ће ти то? Боље да ти купим хармонику, па ти на Калемегдану свирај и узимај паре!’ Њему је то остало од пре рата, јер се тако добро живело у предратном Београду'', истакао је Бошко Ђуровски.
