Три деценије је прошло од смрти чувеног српског рок музичара Милана Младеновића.
Данас његово име носе улице у Београду, Заграбу и Сарајеву. У његову част традиционално се додељује награда се његовим именом, а проглашен је и почасним грађанином Сарајева.
Био је певач и гитариста култног бенда "Екатарина Велика" и поставио темеље за нови талас музике у Србији и региону, а сећање на њега живи и данас. Дечак из воде, како су га често називали рођен је у Загребу, 21. септембра 1958. године, а у шестој години са породицом се преселио у Сарајево, где је провео детињство.
Музиком је почео да се бави већ крајем седамдесетих година када оснива бенд "Лимуново дрво", да би након неколико година оформио свој први значајнији састав који је понео назив "Шарло Акробата". Ипак, нису потрајали. Бенд се због бројних несугласица убрзо распао, а Милан поставља корење бенда који ће му променити живот и донети славу.
фото: Принтскрин/Јутјуб/zaduzbina milana mladenovica
Он је оформио нову групу "Катарина ИИ", која је касније променила име у "Екатарина Велика". Ова група годинама је са правом била на самом врху југословенске рок сцене, а њихова музика слуша се и данас. За Милана Младеновића рокенрол био је начин живота, а музика, како је говорио, ваздух који је удисао:
Прочитајте још
"Почео сам да свирам у четвртом разреду основне школе када ми је отац купио акустичну гитару на којој је писало Танго, потом сам ишао у музичку школу и научио неке акорде. Било је то у Сарајеву где смо се доселили када сам имао шест година и на чудан начин мислим да је оно мрачно утицало на мене. Био сам страшно ратоборан, истинољубив и стално сам се тукао са старијима од себе. Они су ме наравно млатили, и долазио сам кући крвав, плачући, што је трајало до 1970. када смо се преселили у Београд", започео је.
"У Сарајеву сам имао најбољег пријатеља Амера са којим сам идући улицом стално певао Битлсе. Тада сам желео да када порастем постанем један од њих. У том периоду много сам читао, што ми је остало као потреба и касније. Стално сам мењао укусе, час би ми се нешто свидело, а час не би. Сећам се да сам махнито читао Александра Диму и то испод клупе за време часа због чега сам и оћоравио, па сам касније морао да носим тегле на очима и нисам видео белу мачку у мраку", причао је Милан у емисији "Три жеље за златну рибицу".
фото: Принтскрин/Јутјуб/zaduzbina milana mladenovica
Приватни живот
Милан Младеновић важио је за миљеника женске популације, док је пркос велиој слави, настојао да свој приватни животдржи далеко од очију јавности.
Ипак, трачеви и спекулације га нису заобишле.
Последње године провео је са Мајом Маричић која је била његова највећа животна љубав, и којој је посветио песму "Очи боје меда". Током кратког прекида у њиховој вези, његово срце на успела је да освоји и новинарка и водитељка Луна Лу.
"Није баш пријатно када људи желе са вама да причају и онда када нисте расположени за то. Више не могу нигде да одем, не могу да радим оно што желим. Људи ме све чешће малтретирају. Не могу да се помирим с тим преувеличавањем на свим пољима, изгубљеним временом које проведем у разговору са онима који ме зову без икаквог разлога и хоће да чују само трачеве. То уме да буде врло непријатно", изјавио је Милан у поменутом интервјуу.
фото: Принтскрин/Јутјуб/zaduzbina milana mladenovica
Блиставу каријеру прекинула болест
Милан је у августу 1994. године, након наступа “Екатарине Велике” на фестивалу у Будви хитно пребачен у болницу, након што му је нагло позлило.
Тада су лекари констатовали рак панкреаса. После три месеца борбе, 5. новембра 1994. године, преминуо је у 36. години и са свега 35 килограма. Његову смрт, као и живот пратиле су бројне контроверзе.
Полемисало се о томе да ли је користио опијате, а њему блиски људи тврдили су да је био изузетно одговоран, строг, посвећен читању и да није користио дрогу. Други су, пак, вођени судбином бројних чланова групе "Екатарина Велика" заступали мишљење да је умро од последица АИДС-а који је добио због дугогодишњег конзумирања наркотика.
Пред смрт желео да види само њу
Милан Младеновић је своје последње дане провео изолован и далеко од очију јавности.
Иако су се медији утркивали да сазнају понешто о њему и његовом здравственом стању, он је желео да се повуче и склони од свега. Обилазили су га родитељи и клавијатуристкиња ЕКВ-а Маргита Стефановић, која је била једини сведок његовог одласка.
Њихов последњи сусрет описан је у књизи "Осећања. О сећања" Лидије Николић:
"Мада је навикла да се суочава с губицима, доживела је смрт родитеља и многих пријатеља, смрт Милана је потпуно пореметила Маргиту. Дан пре Миланове смрти, 4. новембра 1994. Маги је била у свом стану на Славији. Зазвонио је телефон. 'Можеш ли да дођеш до нас? Милан само хоће тебе да види', вапила је Миланова мама Даница. Маги је одмах ухватила такси и отишла до стана Младеновића на Новом Београду. Милан је лежао у кревету. Било је мрачно. 'Немој да плачеш, све смо ово знали', рекао је Милан. Затражио је да стави главу у крило код Маргите и да га мази по глави. То су често радили", пише.
"Заспао јој је у крилу. Остала је неколико сати сама с њим. На растанку му је рекла: 'Видимо се сутра'. Није јој ништа одговорио. Само ју је нежно погледао. Сутра је преминуо", испричала је Лидија Николић, ауторка Маргитине биографије “Осећања. О. Сећања” и њена блиска пријатељица.
фото: Принтскрин/Јутјуб/zaduzbina milana mladenovica
(Мондо.рс)
БОНУС ВИДЕО:
