Нисам давала знаке живота, у болници рекли да не могу ништа

Цакана је детињство провела у Бањској. Живела је са родитељима и сестрама, млађом и старијом, тата је био шумар, често одсутан, мама домаћица, врло посвећена породици.

- Рођена сам у Косовској Митровици, тада је тата послом био у Бањској и ми смо ту живели, па ја не знам колико сам, отприлике, можда, шест година пре самог одласка у Лепосавић и у први разред, били смо, значи до моје шесте године у Бањској. Ја се, што сам старија, заправо сећам, раније се нисам сећала тих неких ствари, односно биле су ми негде у глави, али нисам ја то могла да повежем тако лепо, сад некако повезујем неке ствари са местом и те догађаје из тог места. Биле смо јако мале и живели смо тада јако скромно, јер тата, колико год је у то време шумар био важан за тај крај и за тај део и његов посао је заправо тада веома био битан за те људе, зато што се тада грејало на дрва, сви су, нешто, мислим, ја и не знам шта је тај његов посао подразумевао тачно, али ми смо одрасле у једној великој породици, Бањска је мала и сви су некако ту. Ми смо били породица са другом породицом. Заправо, ми смо некако били ту у кругу као једна породица - каже Цакана у емисији "На терапији са Славицом Ђукић Дејановић".

- То је било онако једно, ајде да кажем, детињство пуно радости. Безбрижно детињство. Ми нисмо имали ни телефоне, ни те поштапалице друге, али смо имали машту. Како смо ми себи креирали дан то само Бог зна, ту су игре разноразне. Ја се само сећам из тог периода да су пролазили они с коњима, што су продавили нануле и да сам ја трчала за тим колима не бих ли некако добила те нануле и натерала маму да ми их купи. То је оно дрво, оно страшно, на које можете сломити ногу, али то је било како ја да немам, а друга деца да имају. Онда ми је мама рекла: "Ти мораш да станеш, да им певаш и онда ће ти они дати" - присетила се Цакана свог детињства.

Фото: АТА имагес

Цакана је каже у детињству већ певала, а имала је од кога и да наследи таленат јер „сви су имали талента, од ујака до свих тетака мојих, са мамине стране, а и моја мама је јако лепо певала“.

- Од детињства сам волела те изворне песме и некако је то и дан-данас кад их певам, ту суверено владам, ту сам негде најсигурнија, ту најбоље пливам, без обзира што сам касније кроз моје неко певачко усавршавање, да тако кажем, и у културно уметничким друштвима и са етномузиколозима вежбала из региона, и севдах и Црну Гору и Македонију, нарочито Косово, да не причам, то ми је било... - каже Цакана и признаје да не снима песме које не воли већ да код ње све иде из срца:

- Ја знам да то није можда нека карта за успех и улазница за не знам какав успех, али ја сам у суштини радила оно што сам волела. Кад радите оно што волите, то и даје неки резултат.

Фото: АТА имагес

Певачица претпоставља да је жељено дете својих родитеља „с обзиром на њихову борбу кад сам ја у питању“.

- Моја сестра је старија од мене, старија је само заправо годину и по дана. Претпостављам да се то десило као што се раније и дешавало, да жене имају више деце. Да не буде оно планирали смо једно или двоје. У том периоду мислим да ни мојој мами, а ни тати баш то није падало на памет, да праве неке планове. Просто се десило и ја мислим да сам ја итекако жељено дете - каже Драгица Радосављевић Цакана.

Али, постојала је једна које се не сећа јер је имала само две године, када је мајка на рукама однела до болнице у Косовској Митровици. Тата тада није био код куће, добила је јако високу температуру није давала знаке живота.

- Тата уопште није хтео о томе да прича, њега је то страшно погодило и он је само једном, можда нешто кратко мени испричао док сам ја још у средњу школу ишла, рекао је да он о томе не воли да прича да је то њега јако погодило и да је њему срце у ствари ослабило. То је само говорио: "Немој да ме нервираш и онако ми је од тебе срце ослабило". Јако мало је о томе причао знам само да је постојала нека жена коју су они извали Шумарка, а која је тако имала неко биље није то никаква враџбина, она је имала те неке траве којима је лечила људе из села, није се то тако ишло код лекара - каже Цакана која је затим испирчала оно што јој је мајка пренела али тек касније, када је већ она сама имала унучиће.

Фото: АТА имагес

- Мама је касније мени то испричала, ја мислим да сам већ имала и своје унуке, мали су били. Дословце ми је испричала да сам ја просто, искрено да вам кажем сад кад то причамо и сад ме то некако подстакло, оно мало пре што сам рекла да се сада сећам неких детаља из свог живота, тачно имам у глави слику, да ли је то та слика тог тренутка кад сам ја легла у тај кревет и ја знам да је био један велики прозор и да је ту пролазила река, мала Бањска и ја се сећам да сам ја маму видела, да ли је то тог тренутка да ли је касније, наравно то је само један сегмент, колико сам ја имала, мислим можда је то из неког периода од 4-5 година, па сам ја то негде повезала, али ћу вам рећи шта се заправо десило онако како је мени моја мајка испричала - започела је Цакана о трауми која је оставила траг на породицу и наставила:

- Ја сам једноставно ту поред те високе температуре пала вероватно у кому или откуд ја знам, једноставно сам ја престала да дајем било какве знаке и онда је она, наравно уплашена, тада није било никаквих телефона и никаквих начина да се дође до тате па све и да је било, мислим мобилних није било, она је мене ухватила, дохватила заправо, и тако ме носила тих 12 километара до болнице у Митровици. Сада ја не могу да се сетим да ли је то 12 или мало више али нек буде да је 12, она ме некако однела, ваљда је журила, замислите петнаестак километара носити, па колико год да сам била, тешко је носити и торбу, а не дете.

Драгица је каже тада имала око две године, можда нешто мало више.

Фото: АТА имагес

- Њој су тамо рекли да они не могу ништа, мама, каже да сам ја потпуно била поплавела и скроз више ништа, то не може ништа, они су покушавали ваљда да ме реанимирају, да тако кажем, међутим ништа, рекли су јој: "Госпођо, носите дете кући па шта да вам кажем" и онда је она назад тако плачући ишла кроз, ја се сећам, то је... Извините сад само, не желим уопште у вашој емисији, баш имам жељу да буде лепо, да се не заплачем, али не, наравно, нећу, превише сам се исплакала за све... Само се сећам да је мама рекла да је она мене тако носила до неког места где је било неко дрво пре Јошевика, тако се зове место између, Кошутово. У том месту постоји једно дрво и испод тог дрвета, у Кошутову, она је села и спустила ме тад, први пут, и рекла је шта год ми буде нек ми Бог помогне, и спустила ме доле - каже Цакана која се једва суздржала да не заплаче и наставила:

- И како се ваљда и она наслонила на то дрво, ја сам почела да плачем. Каже она да можда то није било ни 6-7 минута, ајде сад колико она то може сад да се сети свега тога, можда је било не знам колико, али свакако је било у минутима, кад је она видела да сам ја тако почела да плачем и да се већ покрећем рукама она је мене зграбила, она каже да она мисли да је она долетела кући са мном.

- Мама данима није могла да се опорави од тога што се десило. Она је била уплашена заправо, толико се престравила од свега, а мало пре сам вам поменула ту Шумарку која је, кад је мама мене вратила и кад смо дошли кући и кад је све било ок као да ништа са мном није било, тата је онда плашећи се да се то не понови, каже да су они просто бдели нада мном увече, ту Шумарку звао да је пита чиме би они то могли мене евентуално да ојачају. Она је рекла: „То дете вам је јако, то дете ће да вам буде снажно, ништа њој не фали то се десило“.

(Блиц)

БОНУС ВИДЕО: