Миодраг Костић био је једна од најуспешнијих пословних људи на нашим просторима, а његова визија о бизнису постала је звезда водиља многим младим људима. Најуспешнији привредник у Југоисточној Европи у себи је имао предузетнички дух од малих могу, али његово детињство обележила је велика борба.
Фото: АТА имагес
Током своје каријере, Костић је био активан филантроп, посвећен подршци образовању, здравству и деци. Основао је ЦСР програм "Подршка породици", а његова подршка организацијама као што су СОС Дечија села и НУРДОР укључује разне пројекте помоћи, донације хране и опреме. Његова Задужбина Миодрага Костића основана је с циљем изградње Палате науке, првог центра за истраживање и популаризацију науке у Србији, у вредности од 25 милиона евра, што представља једно од највећих филантропских давања на Балкану.
Посебно је била занимљива Костићева паралела између знања и обавештености.
- Примање великог броја информација, читање безвредних ствари на интернету, није знање, већ овлаш информисање. Знање је када знате то да примените - сматрао је чувени бизнисмен.
У време када је почињао није имао другу опцију – везе у запошљавању учиниле су да се окрене и покаже сопствени предузетнички дух. Јер, потицао је из обичне, радничке породице.
Фото: Антонио Ахел/АТАИмагес
– Моји су пореклом из Никшића, Костићи су тамо живели последњих 300 година, али су се неколико месеци пре мог рођења преселили у Врбас – у потрази за бољим животом. Дошли су без игде ичега. Мајка је била домаћица, а отац комерцијалиста у фабрици намештаја. Типично радничка породица. Мама је неко време радила као куварица у болничкој кухињи и имали су две плате, што је за оно време било супер - истакао је у интервјуу за портал "Тхе Престиге".
Одрастао је уз баку, а признао је да је био и ђаволасто дете.
– Рано сам изашао на улицу и нагледао се свега. Ћале је био класичан Црногорац, строг, неко с ким нема шале. До 12. године био сам ђаволасто дете. Сав поломљен, исцепан, вечито копче на глави. Једном сам украо тати камион. Пре него што је постао комерцијалиста, био је возач. Паркирао је камион испред куће а ја, са осам година, узмем ексер уместо кључа и – упалим га. Тада нису били хидраулични волани, а пошто су улице биле од блата, изгубио сам контролу и упао у јарак камионом с приколицом. Добио сам такве батине каишем да је то било страшно. Не пијем од 13. године, јер сам се тада тако „урадио“ да сам једва остао жив. Попио сам двије литре вишњеваче. Био сам клинички мртав, једва су ме повратили. Ракију сам мазнуо из бакиног шпајза. Нашли су ме у коми. Негде у петом разреду почео сам да пушим. На летовању код баке у Црној Гори попушио сам две кутије Ловћена без филтера. Толико сам се отровао да сам целу ноћ био напољу и повраћао. Цигарету од тада никад нисам запалио.
Фото: АТА имагес
У врбашкој гимназији био је врлодобар ђак, а и упис на факултет је схватио као озбиљну ствар. Без проблема је положио пријемни, поготово предмете с природног смера.
Отац и мајка ме никад нису јурили да учим. И на факултету ми је био циљ само да дајем годину за годину. Тако сам завршио с рекордно ниским просеком, најнижим у историји факултета: 6,2.
Запад га је привукао кад је први пут с мајком отишао у Трст и видио чувене фармерке и црвене џемпере који су се закопчавали на рајфешлус. Од тада није престао да путује.
– Већ тада сам купио први аутомобил, фијат 132; то је као данас бентли, опет на неку позајмицу од родитеља, мада сам рано почео да се сам издржавам. Није ми било тешко да у петак поподне одем до Минхена или Трста, купим оно што је актуелно, да ли су то били радио-касетофони, телевизори или нека друга роба, и донесем у Врбас. Тада сам се забављао с девојком чији је отац био наставник у школи за наше раднике у Минхену. На разне начине сам се довијао. У почетку сам углавном физикалисао. Има једно правило: за специјалне јединице се не бирају велики, већ мали и жилави, јер су много издржљивији. Ти чувени послови су били супер плаћени. Рецимо, хитан истовар цемента у силос у Врбасу, да се не би плаћала лежарина. Један другар и ја, за седам сати истоваримо 80 тона, три шлепера. Али, толико се те прашине од цемента задржи у длачицама у носу да се оне забетонирају. За три дана таквог рада могао сам да зарадим целу татину плату. А он само седи, гледа с висине и ћути. Код црногорских очева је увек велика дистанца између оца и сина. За разлику од њега, мајка је увек бринула и пазила да будем перфектно опран, опеглан и да имам скувано - причао је Костић.
Чим је дипломирао, отворио је приватну оџачарску фирму, чиме је саблазнио оца.
– Долазим кући с пумпама и неким чудима на приколици, а он каже: ’Марш напоље! Да ми ниси то паркирао у двориште. Нисам те школовао 16 година да постанеш димничар, него директор неке озбиљне фирме.’ Ускоро сам се преквалификовао у кокичара. Сазнао сам да је неки тип направио у Мађарској супер бизнис с тим и постао милионер. Испоставило се да је та машина врло продуктивна. Однос уложеног и добијеног био је један према седам! Данас је то потпуно друга прича, али тип је тад био једини. Спаковао сам се с кумом отишао до Мађарске. Власник фирме није био тамо, али смо захваљујући некој Мађарици на муфте ушли унутра и целу машину сам руком нацртао. Вратио сам се назад, ангажовао неколико машинских инжињера и направио исту такву машину. За непуна два месеца имао сам два своја камиона која су развозила кокице. Пошто је ту било доста кеша, оцу је то лепо изгледало, али није могао да замисли да ради код сина, балавца. Некако смо га наговорили, и на крају му се осладило. Мама је водила производњу, отац је био задужен за наплату и транспорт, а ја сам се бавио организацијом. Онда се десила једна ружна епизода због које је из Врбаса прешао у Нови Сад и кренуо са озбиљном трговином. Продавао је све: шећер, брашно, уље, пиво, али на велико. Потом је на јавној лицитацији успио да добије циглану - описао је своје почетке Костић
Истицао је да ако желите да одете сутра у неки приватни бизнис, прва ствар, шта год да радите, јесте да размишљате глобално.
- У бизнису морате имати осећај за добру пословну шансу, оцену идеје и како је остварити.
– Иако сам на Економском факултету дипломирао са већ поменутом просечном оценом 6,22, што је био најгори просек од нас 80 који смо завршили у року, дипломирао сам са десетком, а дипломски рад ми је био Увођење информатичког система у шећерану; 20 година после то сам и учинио. Преко 30 година радим 12 сати дневно, па чак и на одмору, што мало људи може. Међутим, одавно не радим због пара, већ успеха, баш као и што сликар увек слика. Мени је свака нова фирма успех, нова победа. Када бих данас вратио свој пут, најрадије бих се запослио у некој доброј фирми где бих доприносио и полако градио каријеру, и настојао да имам опцију да тај занат који изучим могу да применим било где у свету - закључио је пре неколико година Миодраг Костић.
Стил
