Рупа на отварачу лименке сока може послужити за држање сламчице на месту чиме је испијање течности лакше.
Боље је сок из лименке пити помоћу сламчице него стављати уста директно на њу.
Отвор за испијање на лименци може бити јако прљав, препун бактерија и вируса, јер ко зна где је та лименка све била док није дошла до вас.
Пре његовог изума лименке са напицима су се отварале посебним отварачем који је он једног дана 1959. године заборавио код куће па је лименку једва отворио.
Фото: Профимедиа
Тада му је синуло да би требало отварати једноставније и да не зависе од посебног отварача. И Ермал је у томе и успео.
Сламке су још давно, пре више од 6 000 година, користили стари Сумерани када су заједно испијали пиће из заједничке посуде.
Њихове сламчице биле су дугачке и направљене од трске.
За сличан дизајн какав познајемо данас заслужан је Американац Марвин Честер Стоун.
Прво је експериментисао са једном врстом траве, али та сламка није била стабилна и остављала је свој специфичан укус у пићу.
Фото: Профимедиа
Потом је у руке узео папир, заправо траку папира коју је омотавао око оловке, залепио и оловку извукао, преноси 24сата.хр.
Али и ту је постојао проблем јер папир и течност не иду заједно па је папирну сламчицу додатно обложио папиром.
Идеју је патентирао 1888. године и кренуо са производњом.
Сламчице су биле дугачке 22 центиметра.
БОНУС ВИДЕО:
Прочитајте још
