Вања Мијатовић 2013. доживела је тешку саобраћајну незгоду после које се месецима опоравља, те је чак морала поново да учи да хода, а поред тога на њу је све то оставило и психичке последице.
Она се присетила једном приликом агоније кроз коју је прошла, те није успела да не заплаче. Вања је у аутомобилу у тренутку несреће била са колегама Аном Севић и Стефаном Петрушевићем док су се враћали са једног хуманитарног концерта.
Фото: З. Јовановић Мачак
Мијатовићка истиче да је данас захвална на свему, управо због те несреће.
- После удеса када сам схватила да могу, да ја могу да подигнем ову чашу, да дођем до студија и тако даље, јер то нисам могла, замало да останем, нећу ни да изговарам те речи, ја онда схватим шта је мени пружено и шта сам ја имала онда када сам била незадовољна. Хвала Богу што ме је оставио у животу и на ногама, то је била лекција која ми је нажалост била потребна. Ја се надам, да овако када причам можда људима дође до мозга. Не треба да чекају такву опомену - започела је Вања, па се присетила детаља кобног дана.
- Ја нисам била у несвести, сећам се свега, само је један моменат био избрисан из мог памћења. Ана Севић, Стефан Петрушић и ја смо били у ауту, враћали смо се са хуманитарног концерта из Новог Сада. Ту где је сада наплатна рампа, ту смо имали удес, где је бетонски стуб. Тада се градила рампа, није било осветљено, вејао је снег. Није било знака да су радови на путу. Просто се десило, нисмо стигли да одреагујемо адекватно. Сутра ноћ је девојка погинула на том месту, када сам то сазнала пало ми је јако тешко, јер то си могао да будеш ти. Ја сам седела позади, дошла је хитна помоћ и била је ту једна госпођа која ме је тешила и поливала водом. Ја сам седела и само сам им рекла да ме усправе, дошла је хитна помоћ, чинило ми се као да је прошло два сата, али то је тај моменат и субјективни осећај. Одвезли су ме у хитну, Ана и Стефан су били уз мене до ујутру. Расекли су то на мени, сако и панталоне и ставили на скенер. То је био четвртак, а ја треба да радим у суботу, ја размишљам како ћу да радим, много ме боли. Долази доктор и почиње да прича шта сам све поломила, после трећег нисам ни слушала више, само сам питала колико траје опоравак, рекли су ми минимум шест месеци. Онда сам ја ту укапирала озбиљност, ишла сам у шок собу. У глави ми је било да је то то и да идем само на боље. Ја сам била позитивна, тешила сам људе око себе, знам да им је било тешко, ја сам их тешила.
(Блиц)
БОНУС ВИДЕО:
Прочитајте још
