Издвајамо вам, овога пута, одломак из Стојановићевог романа “Лав у Београду”, са сајта нестолепо.цом, где је описано како се Нова година почела дочекивати у српској престоници у другој половини 19. и почетком 20. века.
“Како се Нова година дочекивала у Београду? Леп домаћи задатак за писца! Пробајте. Колико год се домишљали и увијали, тешко ћете написати нешто лепше и финије од онога што је једном већ написао господин Милан Јовановић Стојимировић. Нема друге, него да, као ја, скинете капу, честитате и пољубите у руку писца и препишете у свој споменар, читким краснописом:
„Прослављање Нове године није наш народни обичај. Нова година се у Србији отскора „дочекује“.
Београд је, као престоница, први у Србији увео у обичај новогодишње празновање, које је временом, по угледу на „Силвестрово“, на Западу, почело да се светкује у позајмљеним формама „бдења“, односно „чекања“ Нове године, уз разне шале и весеља у току ноћи и уз облигатне новогодишње честитке 1. јануара пре подне.
Фото: Јутјуб принтскрин/Santatelevision, П. Милошевић, Профимедиа
Доцније, двор је установио свој чувени новогодишњи бал, који је био имитација новогодишњег дворског бала у Паризу, кад је Наполеон ИИИ обично држао свој велики политички говор. Има се утисак да је те балове код нас први увео Кнез Михаило, а зна се колико су на њих полагали краљ Милан и краљица Наталија, која је бриљирала на њима у свој помпи своје горде лепоте, и уживала да око себе скупи што одабраније друштво. Музика и игра биле су њене две главне пасије, а може се рећи да је и умела да игра, јер је у кадрилу, валсу, полонезама и менуету морала да има савршене играче.
Прочитајте још
Стари „танцмајстор“ Кезић причао је да се у Србији никад више није играло него пред крај века. По целој Србији отварани су „танцшули“, и учитељи играња почели су да стилизују наша кола, класификујући их у брза и тиха, салонска. На балском „реду игара“ увек је стављана на прво место Србијанка, затим неки валцер, па онда Краљичино коло, па нека полка, и тако наизменице, једна српска па једна „страна“ игра. Бал се делио на две части: до поноћи и од поноћи. Обично је на програму било десетак игара, а на крају штампаног програма је писало: „Устај, дико, зора је!“, чему се усмено додавало: „Да беремо ораје!“
Фото: Профимедиа
Кад би дошла поноћ, отменији свет се повлачио, а кад би се ред игара већ исцрпео, онда је настајао најбурнији део игранке, јер онда више није било строге етикеције, а музику су плаћали коловође. За време одмора, каваљери и даме су ишли под руку салом у круг, и то су били тренуци удварања, јер се за време игре није уопште разговарало.
Новогодишњи балови нису били тако усиљени. Они су носили весео, па често и врло весео карактер. Пошто би се одиграло десетак игара, па чак и неко несташно коло, као на пример, „Хајд на лево, браца Стево, хајд на десно, сека Персо!“, заиграло би се Баба-Мундрино коло, које се играло под сунцобранима, уз сву афектацију отемности употребом лепеза, шлепова, лорњона и цветова у руци, итд, а затим би један, аранжер изишао насред сале и узвикнуо:
„Госпође и господо, имам да вам јавим једну тужну вест:
Стара година је умрла и сад ћемо је сахранити! Молим вас да се свако повуче на своје место.“ У том тренутку би се утулиле лампе и кроз салу би био пронесен бео чамов мртвачки сандук, око кога су разни весељаци носили свеће и певали „Свјати боже!“…
За ковчегом су ишли ожалошћени, то јест намаскирани и травестирани људи и жене који су представљали беду, разне ругобе и пороке, правећи се да плачу и ридају. Чим би се завршила та „комендија“, биле би запаљене светиљке и неко би викнуо: „Срећна Нова година!“. Обично се пазило да то буде оџачар у свом гаравом оделу и са целом својом опремом, и у салу би била уведена нека девојчица у беломе, са пуним рукама цвећа, која је представљала „Нову годину“.
Фото: Профимедиа
Музика би засвирала туш и онда би почело честитање уз куцање чашама, а често и уз љубљење… Међутим, још за време оне помрчине, „аранжер“ би однекуд пустио у дворану ђилкош-прасе, које би гроктало и цикало, и не умејући да се снађе, пролетало између ногу каваљера и дама, које су такође цикале, те би и то допринело општој веселости. Млади људи су јурили за прасетом да га ухвате, јер је прасе симболизовало срећу, а тад би већ неко повео лако и весело коло, те би се тако пресекла та пошта гужва.
То је био тренутак у коме би газда локала у коме је одржан бал почео да служи цео свет крофнама, и то у финијим локалима омањим, такозваним „шприц-крофнама“, па чак и неким колачима који се у француским куварима зову „Леттрес д’смоур“, то јест „љубавна писма“, а које наш свет зове „садњаче“ или „мечје шапе“, а у паланкама и у популарним локалима крофнама великим као лепиње, у једној од тих крофни морао је бити „наполеон“, или бар дукат, а биле продаване по грош; зато се цео свет грабио око тих крофни, па су кидане са узбуђењем, јер су сви тражили у њима златник, а кад би он најзад био откривен, настао би пљесак, задиркивање и урнебес.
Таква је, отпилике, била атмосфера у којој је стари Београд некад испраћао стару годину и очекивао „ново лето“, полажући у њега нове наде и поздрављајући га са вером у будућност!“.
Ако се тако испраћала Стара и чекала Нова година, можемо тек замислити како је испраћен Стари, а дочекан Нови век! Обећасмо помешано, све троје: код куће међу својима (читање), „Гранд-хотел“ и „Радничку касину“ (програм знате), на бирање. Лепо и отмено штиво сте прочитали, заслужили сте и макенбал и посело, а тамо се многошта чудног и бурног догађало у ноћи између два века. Али, осим на луд и незабораван провод у Гранду и Касини, мораћамо, на жалост, да свратимо и у Београдску душевну болницу! Зашто? Прочитаћете.”
БОНУС ВИДЕО:
