"НИКАКО У АЛЕЈУ" Кад је Бата добио рак,шалио се на тај рачун

Данило Бата Стојковић је преминуо у 68. години после тешке болести. Било је то 16. марта 2002. године. Бата је боловао од рака плућа, а колики је шерет био говори и анегдота о томе како је подносио болест. Наиме, његов тада млади колега Бранимир Брстина позвао га је једном да пита како је и шта ради, а Бата му је одговорио:"Мићо, добро сам. Ево, учим рака да пуши!"

Његова супруга Олга, својевремено је дала велики интервју за Недељник у којем је глумца описала до детаља.

Пред смрт Бата јој је овако рекао:

- Рекао ми је: "Ни случајно немој да ти се догоди да ме ставиш тамо", Мислио је на Алеју заслужних грађана. То је била његова одлука - испричала је својевремено Олга.

А какав је заиста био Данило Бата Стојковић говори овај давнашњи интервју са његовом супругом:

- Имао је два старија брата, Здравка и Живорада, као и сестру Веру од које је био млађи десет година. У то доба његова мајка већ је била у климаксу и лекар није хтео ни да је пипне. Бата се шалио како се још тада одупро и није дозволио да га уклоне. У младости је био ситан и мршав. Чак је и његов професор Томислав Танхофер говорио: Кад будеш набацио масу, онда ће од тебе бити прави глумац. Невероватно, чак и кад се попунио, био је изузетно брз, хитро је трчао на сто метара, а ја сам се зезала да га то маса убрзава - причала је Олга.

Фото: Јутјуб принтскрин/Ljigav Paškanat

- Његов брат Живорад био је карловачки ђак, њих је требало чути како говоре, то је онда било као кад би сад неко рекао да је са Сорбоне или Кембриџа. Зинете и слушате. С друге стране, Бата је у школи био лош ђак, ишао је на допунске часове математике, али је одлично рецитовао и такмичио се. Понављао је разред, а један и два пута. Физика и математика нису га интересовале, само рецитовање и читање.

Као мали често је лета проводио у Врњачкој Бањи, у чијој је непосредној близини, на Гочу, његов брат Живорад после рата сазидао школу. Тако је започела нераскидива веза између овог глумца и варошице која је и деценију након његове смрти остала таква.

- Када је био мали, мама га је водила у Бању. То је тада било, што би данас рекли, фенси и он је запамтио то место. Осим тога, одлазио је код брата на Гоч како би учио за поправне испите. Кад је постао свој човек, увек кад бисмо се враћали с одмора, неважно одакле, ту смо долазили. Годинама је у Бањи славио рођендане, а тамо их и данас обележавамо. Једноставно, допали су му се људи и Бања је остала наша нормала.

После незавидног успеха у школи, Бата је одлучио да занемари природне науке и упусти се у истраживање уметности и тајни глумачког посла.

Његов отац био је очајан када је Бата уписао Академију зато што у то време бити глумац није било баш за понос. Мада, када је отишао на факултет, више није хтео да говори поезију, ко ће га знати зашто, то су неке његове буве.

Као глумац почео је прво са изношењем тацни док није дошао до праве улоге.

С првим корацима на даскама које живот значе, несвесно је крочио у још једно важно поглавље свог живота. Упознао је жену с којом је остао до самог краја, а коју су и после глумчевог одласка са животне сцене, ословљавали са Батина Олга.

- Упознали смо се у позоришту, у згради Борбе. Ја сам их све са класе прво преслишавала, а онда гледала њихове дипломске представе. Тако смо се здружили. (Смех) Ја сам уписала права која на крају нисам завршила. Моја рођаке радила је на гардероби у позоришту, а када она није могла да ради, ми деца ишли смо да је мењамо. Тако сам се заљубила у театар. Почела сам од гардеробе, била разводница и дошла до сцене, а факултет сам окачила мачку о реп. Најбољи животни факултет је живот у позоришту, а ми смо тамо били више него код куће.

А какав је био као супруг, дала је скоро очекиван опис.

- Био је јако традиционалан, потекао је из патријархалне породице и код њега се знао ред. Он је био задужен да обезбеди да имамо довољно пара и да све буде како треба, а домаћици је препуштао да ради свој посао. Оно што би зарадио доносио је у кућу и када би му затребао новац, тражио је да му га дам. Није хтео да узме сам него би јурио мене. Кажем му, ту ти је у кухињи, у фиоци, али јок, није хтео да узме. Поштовао је ред, старије и породица му је била најважнија. Е сад, то што је много играо, ишао тамо-овамо и долазио у зору, то иде у рок службе. И ја сам радила у позоришту, па ми је све то било познато, али понеки пут сам била и љута. Седи са друштвом, а ја све с осмехом правим палачинке.

Бата је био тежак човек у смислу да није дозвољавао глупост, а био је снажан и сугестиван. Кад он почне да тртља, није питао шта кошта. Није волео неистину и чим би неко почео нешто да лапрда, одмах би реаговао. Био је продоран и увек је имао свој став, у том смислу био је тежак за издржати. Волео је друштво. За њега је театар било на првом, кафана на другом, а кућа тек на трећем месту. Позориште је било његова светиња коју је неизмерно поштовао. Увек је саветовао људе шта и како да раде, умео је да се разбесни ако га неко не послуша и у том смислу знао је да буде незгодан.

- Знало се где се иде за Бадње вече, где за Божић, а онда је направио распоред и за Ускрс јер је желео да сви долазе код нас. Наравно, то је било могуће кад је добио стан. Прво је живео у гарсоњери јер су његовим родитељима одузели имовину. Захваљујући једној његовој колегиници која је дошла да попије кафу, када је видела где он станује, буквално је полудела. Јавила је својим пријатељима и ургирала да добије овај стан који сада имамо. Ово је био општински стан, а када смо ушли у њега, био је у страшном стању. Из њега је било узето све шта је неком затребало, а делови су били затрпани отпадом, толико да сам се плашила заразе. Кад је то видео, само је рекао: Ако је ред да умрем пре тебе, све исцепај, све цедуљице и баци да случајно не буде овако као кад смо ми дошли овде. У овај стан уселили смо се 3. марта 1990. године и све сам сама преселила зато што он за такве ствари напросто није био. Отишао је неколико дана на снимање, а када се вратио, рекао је како морам да идем да се одморим и платио мени и куми да одемо хеликоптером на Чиготу. Ми смо тамо стигле у петак, у суботу читав дан никога нисам могла да добијем телефоном, тек предвече његовог брата који ми каже да ништа не бринем, да је он у болници, гледа неку утакмицу јер му нешто није било добро.

Био је ово само почетак борбе са болестима које ће га пратити до краја, али никада им није дозволио да победе. Тамо где би се свако савио, Бата није.

Фото: Н. Фифић

- Запушио му се крвни суд, покушали су да га отпуше, јесу, нису и тако је дошао до друге операције и феморалног бајпаса, онда је отишао нерв који вуче ногу, па гангрена, па пластична хирургија, скидај, чисти... Први пут је после четири операције стао на ноге 20. септембра, а три дана касније пустили су га из болнице. Буквално на рукама донели су га у стан, а мени су рекли да пазим да не поломи кост. Недељу дана је физиотерапеут, сироче, диван младић, два пута дневно долазио да ради с њим, а онда је сваког дана од 9 до 13 сати ишао у Сокобањску на рехабилитацију. Већ 16. октобра, непун месец дана пошто није могао да стане на ноге, играо је Професионалца. Снага воље је чудо. Иако је договор био да му се максимално олакша на представи, он се на сцени понашао као да нема проблем. Од њега никада нисте могли да чујете јао јер је био борац. Време је прекраћивао спортом, обожавао је утакмице, али после операција због ноге није смео више да иде, бринуо је да га неко не звекне, пошто је после хируршког захвата све било ољуштено до кости. Само је кожа била превучена преко коске, остала су свега два-три мишића.

Ипак, у тој несрећи било је разлога и за славље. Посе двадесет и кусур година, Олга и Бата одлучили су да се венчају.

- То је било у строгој тајности. Дуго смо били заједно, али венчали смо се тек 1991. године. Његова сестра, иначе педијатар Вера Каљевић, забранила му је и рекла: Кад си чекао досад да се венчаш с њом, чекај још мало, прво да оздравиш и станеш на ноге, па онда изволи. Моја кума Нада Пешић, Драгослав Михајловић и Михиз били су нам кумови. Када смо излазили из Општине, било ми жао Цигана који су говорили: Куме, изгоре ти кеса, а он им је само одбрусио: Марш у п... материну. После смо се венчали и у манастиру Ваведење, а све смо обележили тако што смо нас четворо отишли на ручак. Никоме није било стало до тога, ми смо то хтели само да учинимо старима. Није нам то пало на памет, његови су се понашали као да смо у браку, као да сам снаја, његов брат звао ме је госпа мала. Можда му је нешто дунуло кад се разболео.

Болест и брак ништа нису променили у његовим навикама. Остао је веран пријатељима и публици.

- Стално се дружио са пријатељима. Баш у време оних страхота у Крајини, ми смо били у Бањи и њему није било добро, тешко је дисао и седећи је спавао. С нама је био један наш пријатељ доктор који му је рекао да дође да му уради анализе, пошто је сумњао да се негде запушава. Морао је да уради коронарографију, а тада се она радила тако што прво треба да се спреми за операцију, за не дај боже. Увече га довезем, да буде спреман за ујутро. У десет увече Бата сив, скоро црн случајно наиђе лекар да га погледа и каже ми: Ако га ја сад не продувам, Дебели ће, како га је звао, издржати максимално четири сата. То је била ноћ између десетог и једанаестог августа, баш на његов рођендан. Тада је поново рођен, како је волео да прокоментарише. Одлично је све подносио, а ја сам седела и чекала да прође свака његова операција. Те ноћу када је продуван, сутрадан су га пустили, а он седне у кола и каже: Идемо у кафану, на ракију, да прославимо. Одмах. То је добро за циркулацију. И ја шта ћу, одем с њим. Ето, такав је био. Никада психички није падао, он је имао тај унутрашњи механизам који га је гурао напред, мотив је чудо – причала је Олга, која је тада рекла да је мао још једну страст - цигарете.

- Много је пушио и кашаљ му је сметао приликом играња представа, а онда је схватио да скоро и не кашље од Лорда који се тешко набављао. Тако смо ми умели да запуцамо у Бугарску, пређемо границу и одемо до ђути фри-шопа. Питају нас на царини где ћете, он каже да купимо цигарете. Објасни да мало више пуши, а овај му каже: Купи онда пет штека, а Бата ће: којих пет, педесет. Овај момак само што се не сруши и пита како педесет? Па ја пушим, не могу сваки час да долазим. И шта ће овај несрећник: Молим те немој да изађеш на ону страну, дођи на ову моју. И ми купимо цигарете. Кажем вам да су га волели па су му гледали кроз прсте.

Мада је Олга важила за цењеног инспицијента о кога су се редитељи отимали, нешто јој у послу није полазило за руком.

- Код нас се знало, свако је радио свој посао, ја свој, а он свој. Тада су важила нека правила којих данас и нема. Знало се, није смело са стране да се пуши док се чекало да се уђе на сцену јер рефлектор вуче тај дим и онда се он види. Једино Бати и Баји Бачићу нисам успела да угасим цигарету. Пушио је по три-четири кутије дневно. Ни у болести није престао, у болници је био сам у соби и сви лекари долазили су код њега на паузу. Чувени професор Адамов причао му је како мора да их остави, а Бата га пита: "Докторе, шта вам је то у малом џепу од кошуље?" И Адамов се окрене и изађе напоље. Шта да му прича кад и он сам пуши. Морам да захвалим професору Божини Радевићу, човек који је први пресадио јетру код нас, захваљујући њему Бата је три-четири пута извађен из великих мука.

Легендарни глумац је за живота више пута оперисан, али ипак није дозвољавао да публика испашта због његових здравствених проблема.

Фото: Зоран Јовановић Мачак

- Имао је девет операција, али одлазак на представе напросто га је дизао. Никога није ни питао да ли из болнице може да оде да игра, већ је све морало да буде готово до представе. Тринаестог фебруара одиграо је свог последњег Професионалца, били су ту неки словеначки студенти који су желели да га виде. Једва је издржао, али је остао до краја. Пре тога 5. фебруара извео је тристоту Корешподенцију, а 15. фебруара поново је ушао у болницу, док је 16. сахрањен.Шта да вам кажем, то је тако. Последњих дана ни о чему није хтео да разговара осим о фудбалу и позоришту. Сви су долазили да му подносе извештаје шта је и како је било.

Његов одлазак растужио је све, од супруге, колега и пријатеља до обичних људи. Неки су га знали са телевизије, а други су имали ту част и да га сретну и размене по коју реч с њим.

- За њим су највише жалили ови на Каленићу зато што је куповао од срца. Дође и каже: Дај сто црвених и још сто жутих ружа, а таксисти му помажу да ми их донесе. Пунила сам каду јер нисам знала где више да стављам цвеће и много сам се због тога љутила на њега. Продавци су о њему причали и за новине кад су чули да је умро: Е, нема нама више ко на сефте… Његов отац био је добар трговац, па је од њега свашта научио. Рецимо, кад сам га возила однекуд, па прођемо поред неког камиона, а он каже сељаку: Дај ми ту лубеницу с врха. Овај га погледа и одговори му: Ајде бре, Стојковићу, где да ти скидам ту с врха, ево ти ова. А он му одговори да неће ту јер има десет килограма и сто грама, него хоће ону од једанаест. Сељак га гледа и промрмља: Шта ти глумац знаш, али му ипак скине ону коју жели. Кад је стави на кантар, он покаже тачно једанаест килограма. Умео је да оцени и био је непогрешив. Са пријатељима је ишао да им помогне око куповине прасета за славу зато што је знао да одабере. Кажу продавци: Ајде узми, свеже је, а он им одбруси: Нећу, вадио си из замрзивача. Све је видео, имао је осећај за такве ствари.

- Није знао да вози, а у то време од филма могао је да се купи аутомобил. Бата је узео рено четири, а ја сам из ината положила. Тачније, знате оно кад терате једно другом, он каже: Е, ја ћу купити кола, а ја онда њему: Ако ти купиш кола, ја ћу научити да возим. И тако је он купио кола, а ја положила. Првих годину дана помагао ми је да се опустим, а тек кад је почео да спава у вожњи, било ми је јасно да више не брине. У Балканском шпијуну имао је десет часова вожње, због онога што је имао да превезе и онда је уобразио како уме да вози. Међутим, када сам му једном дала кола, није се баш показао. Кад смо купили друга, тојоту, он каже: Дај да возим, а ја: Не дам! Немам дупле команде, стартан је ауто, иди с неким другим па се вози, ја поред да седим не могу. Немам нерава за то. Помирио се с тим јер му је одговарало. Могао је да једе и пије, а ја сам таксирала по Београду после премијера и све их развозила – кроз весело негодовање присећа се Олга која је сведочила мноштву анегдота.

- Умео је да каже: Ајде ту, вози. Ја га гледам: Па не могу ту, једносмерна је, а он одмахне руком: Терај кад ти кажем! И ја шта ћу, два сата је ноћу па све мислим - неће ваљда. Не да неће, само се зачује иза нас: Фију, фију, фију. Шта ћу, станем. Пита полицајац: Стојковићи, шта је ово? А Бата ће њима: Шта шта је? Журим у другу кафану, човече. Шта ће људи, пусте нас.

Исто тако развозим их после премијере, полиција нас заустави, а он им каже: Не прилазите јој, трештена је... Као ја пијана. Волели су га због његовог духа. Ценио је шалу на свој и туђ рачун. Увек је морало да буде по његовом и то је једна од његових особина.

(Недељник)

БОНУС ВИДЕО: