Наиме, Мића је својом дикцијом, ставом и понашањем показао како треба да изгледа и да се понаша права телевизијска звезда, а његове границе данас су, чини се, постале недостижне. Из године у годину доказивао се на новим пољима откривајући гледаоцима какве све то врсте забаве пружа телевизија.
Рођен 28. маја 1934. године у Ваљеву у породици Секуле и Стане Орловић, која води порекло из села Горњи Стрмац у општини Зубин Поток. Одрастао је у Приштини и Ваљеву заједно са млађим братом Драганом, који се касније такође бавио новинарством и једно време био уредни дневног листа „Политика Експрес“. Завршио је Ваљевску гимназију. Два пута се женио, а из првог брака има једну черку Марину која се пре петнаест година преселила у Канаду и од тада се није враћала у Србију.
Прве кораке у медијима начинио је још током гимназијских дана радећи у школским новинама. Дипломирао је на Филолошки факултет у Београду, а током студија већ је уплови у свет спортског новинарства.
- Ја почетком септембра 1954. године почео сам свој рад у разгласној станици, у просторијама првог блока Студентског града. За те почетке и живот у том граду који је припадао, а и даље припада студентима, вежу ме лепе успомене. Била је то једна здрава атмосфера коју су обликовали млади људи. И када сам изашао из Студењака, увек сам се с осмехом сећао тих времена – присетио се својих почетака чувени Мића у интервјуу за документарни филм РТВ Студентски град 15 година на вези са студентима.
Прочитајте још
Био је стандардни репрезентативац студентске кошаркашке репрезентације Југославије коју је тих година оформио и са успехом водио Ранко Жеравица.
- Бавио сам се спортом: стоним тенисом и кошарком, и догурао до студентске репрезентације. Али када сам примљен за стално на радију и телевизији, морао сам да оставим кошарку. Колико год да сам желео и једно и друго, и мислио да имам снаге, времена није било и морао сам да се одрекнем спорта. Плакао сам када сам остављао кошарку - говорио је Мића својевремено.
Први пут се огласио на програму Радио Београда 15. октобра 1957. године и то као репортер са фудбалске утакмице ОФК Београд – Напредак Крушевац. А онда је исписао странице нове историје када је телевизија Београд 23. августа 1958. године емитовала први ТВ Дневник, информативно-политички програм. Управо тада веома згодни и перспективни Мића обратио се гледаоцима.
- То је било далеке 1958. године, 23. августа, када је стартовао први телевизијски Дневник. Било је мало треме, једноставно нисам ни био свестан у шта се упуштам. Себи сам објаснио да је камера стаклени прозор кроз који ћу да гледам тражећи погледом моје камермане. Био је то добар потез, јер сам се тако опустио и имао утисак да се заиста обраћам својим гледаоцима. Пренос је завршен без иједне грешке - говорио је у последњем интервјуу за магазин "Пулс" и истакао да су му највећи узори били Мајк Буонђорно, пре свих, и Пипо Баудо, два сјајна италијанска професионалца и два велика господина.
Истакао је и која мана је највише сметала његовим колегама.
- Педантност од које су сви лудели. Био сам превише педантан, тачан и прецизан у свему што сам радио, а то многима није одговарало - говорио је једном приликом.
Публику је освојио и као домаћин гледаних телевизијских квизова, када су његова даровитост и таленат доспели у први план. Мића је иза себе оставио више од 170 репортажа, око 300 интервјуа, више од 200 телевизијских репортажа, 80 радио-емисија и 1.300 телевизијских емисија.
У слободно време уживао је у џез музици, а за себе увек је истицао да је пре свега новинар, па тек онда водитељ. Упркос огромној популарности, важио је за изузетно скромног и стално расположеног човека који је увек био спреман да изађе у сусрет својим колегама.
3 деценије љубави са Љиљаном
Више од тридесет година Мића је уживао у љубави са супругом Љиљаном која је увек свим својим бићем била уз њега. Бескрајно га је волела и имала разумевања за Мићин животни ритам с обзиром на то да је и сама по професији новинар.
- Мићу је карактерисала бескрајна доброта и љубав према људима, а трудио се да те особине пренесе и на особе из свог окружења. Био је један велики човек, велики господин и по томе ћу га заувек памтити. О Мићи се и за живота много тога писало - говорила је Љиљана за "Сторy".
О Мићи су кружиле разне приче по кулоарима
- Чаршија је одувек волела да измишља приче о јавним личностима. Шта све нисам био! У наводним саобраћајним несрећама губио сам ноге и руке... Чак су причали да имам дрвену ногу! Бивао сам по тим причама и ноторни пијанац и шта све не говорио је у једној исповести и додао:
- Виде ме у кафани како са друштвом пијем вотку и већ сутрадан крене прича: “Мића сваки дан пијанчи. Све то пијано! Мангупи!” Никада нисам био неки боем. Можда мало, почетком 80-их. Али, после две, три године приметим да ми је прешло у навику да се налазим с тим друштвом да бих отишао да попијем. Повучем се и тако постанем, како су ме називали - побегуља. Имао сам срећу као спортиста да не подносим алкохол. И ти летњи фестивали које сам водио били су ми много напорни, јер се после програма ноћу до неког доба остајало у кафани. А ја сам волео ноћу да спавам. По навици устајем у 5:30 ујутру, без обзира на то када легнем - испричао је.
Тренутак смрти
Након можданог удара, последњих десетак дана био је смештен у приватни дом где су му сву мружали врхунску негу.
- Умео је да понови онако за себе „шта ме је ово снашло?“, али је већ следећег тренутка разговарао са неким од нових познаника. Гледао је стално телевизију, највише спорт и цртане филмове. Говорио ми је да живот уме да затвори круг, јер “на почетку и на крају човек ужива у цртаним филмовима”. Тада сам схватила да Мића зна да је на крају живота и још више сам се дивила његовом господском понашању - говорила је „Блиц“ власница Дома за старе Маријана Блажевић, главна сестра Гордана Перић је открила како су изгледали његови последњи моменти.
- Било је тачно 14 сати, прекјуче. Погледао ме је уз осмех, казао: „Е, доста је било“, окренуо се на другу страну кревета и заувек заспао - са сетом у гласу и очима изговорила је својевремно Гордана.
Преминуо је 13. фебруара у Београду у седамдесет деветој години. Симболично и дан када је напустио своје најдраже, заправо је и дан телевизије. Наиме, Орловић је преминуо на 55. годишњицу од почетка рада Радио-телевизије Београд, на којој је средином прошлог века водио житеље бивше Југославије кроз чари и магију овог медија. Многи људи када чују ову инфомацију остану у шоку и неверици, јер тај дан носи велику симболику у животу чувеног водитеља. Сахрањен је 16. фебруара 2013. године у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
(Стилл)