Кремљ је данас послао једног од својих врховних генерала, и једног од миљеника председника Владимира Путина, у Курску регију како би надгледао одбрану руских снага против украјинске противофанзиве.
Генерал Јунус-Бек Јевкуров, заменик руског министра одбране, стигао је у Курск данас ујутро, према речима Александра Хинштејна, вршиоца дужности гувернера Курске регије.
Фото: Профимедиа, Руско министарство одбране
Јевкуров је искусни војник, а у својој каријери запамтили су га и Срби - по чувеном "Усиљеном маршу на Приштину" из 1999. године.
Марш руских падобранаца од 600 километара
Усиљени марш на Приштину или како га му на Западу "тепају" - "инцидент у Приштини", била је операција пребацивања комбинованог батаљона Ваздушно-десантне војске (ВДВ) Оружаних снага Руске Федерације, који се налазио у Угљевику у саставу међународног мировног контингента у Босни и Херцеговини, у Приштину, административни центар српске аутономне покрајине Косово и Метохија. Операција је спроведена током ноћи - с 11. на 12. јул 1999. године.
Прочитајте још
Фото: Профимедиа
Циљ операције био је успостављање контроле над аеродромом Слатина (сада део аеродрома Приштина) пре британског пододељења КФОР-а.
Предисторија "копненог десанта" Руса
После избијања оружаних сукоба између Војске Југославије и тзв. Ослободилачке војске Косова, Запад је оптужио српске власти за етничко чишћење. После антитерористичке акције Полиције Србије у Рачку, НАТО је упутио ултиматум захтевајући повлачење српских снага из Аутономне Покрајине Косово и Метохија, која је била претежно насељена Албанцима. Власти Савезне Републике Југославије нису испуниле услове ултиматума. Као резултат, НАТО је 24. марта 1999. покренуо војну операције против Југославије, која трајала до јуна исте године.
Током операције, НАТО авиони су бомбардовали стратешке војне и цивилне циљеве у Југославији. Улазак копнених снага НАТО са подручје Републике Македоније био је одређен за 12. јун. Главни стратешки објекат, који је требало први заузети, био је војни аеродром Слатина, смештен 15 км југоисточно од Приштине, једини је аеродром са пистом која може прихватити било који тип ваздухоплова, укључујући тешки војни транспорт.
Русија је од самог почетка бомбардовања Југославије покушала да се на политички начин супротстави државама чланицама НАТО-а.
Припрема за "Усиљени марш" - ако нас не желе, ми ћемо сами
Према ставу Русије, у намери да укаже на своје присуство у светској политици, као и да осигура своје геополитичке интересе у региону Балкана, руководство Министарства одбране и Министарства спољних послова Русије, уз сагласност руског председника Бориса Јељцина, одлучило је да заузме аеродром Слатина и уведе руски мировни контингент на територију Косова и Метохије.
На састанку са првим замеником Министарства спољних послова Русије Александром Авдејевим закључено је:
Имамо једнака права са осталим учесницима у решењу стања на Косову, и зато ћемо, ако не желе да рачунају на нас, деловати независно.
У изради плана, поред Авдејева, учествовали су: заменик директора Одељења за паневропску сарадњу Министарства спољних послова Александар Алексејев, војни аташе у Београду генерал Евгениј Бармјанцев, генерал-пуковник Виктор Заварзин, официри ГОУ и ГРУ Генералштаба и друга војна лица.
Фото: Профимедиа
Истовремено, као и у Министарству спољних послова (пре свега у виду специјалног представника председника Русије за решавање ситуације око СРЈ, Виктора Черномирдина), тако и у Генералштабу (начелник Генералштаба генерал армије Анатолиј Квашнин и др.), било је противника ова операције, који су се плашили конфронтације са Сједињеним Државама и њеним савезницима, јер је премештање руског батаљона било супротно војним плановима НАТО-а и могло би да доведе до почетка тоталног рата. С обзиром на то, план заузимања аеродрома морао је да се развије у тајности и од многих руских војних лица политичара.
Према генералу Леониду Ивашову, који је у то вријеме био на дужности начелника Главне управе за међународну војну сарадњу Министарства одбране Русије, за предстојећу операцију нису знали ни у Министарству спољних послова. У Генералштабу, Министарству одбране, ваздушно-десантним снагама, дословно је неколицина знала за то. Само шест људи је знало пуни обим операције, укључујући и војно-дипломатско покриће. Чак је и председнику Јељцину достављена аналитичка белешка са уопштеним предлозима, уместо конкретних акција за заузимање аеродрома.
У случају напада НАТО снага на руске десантне јединице, планирано је да се спроведу блиц-преговори с војним и политичким руководством Југославије, ступи у војни савез с Југославијом и пружити отпор наступајућим снагама НАТО-а широм Косова и Метохије, истовремено пребацујући на КиМ неколико пукова ВДВ, све до јачине дивизије. Према генералу Ивашову, такав развој догађаја од самог почетка био би осуђен на успех, будући да руководство НАТО-а није било у потпуности припремљено за копнену операцију у пуном обиму.
Ту се појављује управо - Јевкуров
У мају 1999. мајор Јунус-Бек Јевкуров, који је у то вријеме био у међународном мировном контингенту у Босни и Херцеговини, добио је строго поверљив задатак од високе војне команде Руске Федерације: "У саставу групе од 18 војника јединице за посебне намене ГРУ ГШ ОС Русије, тајно продрети на територију Косова и Метохије, преузети контролу над стратешким објектом — аеродром Слатина и припремити се за долазак главнине снага руског контингента".
Задатак је извршен, а Јевкурова група, делујући под разним ознакама, тајно за околне Србе и Албанце крајем маја 1999. преузела контролу над аеродромом Слатина. Детаљне околности ове операције и даље су поверљиве.
Војна операција НАТО-а завршена је 10. јуна 1999. године. Према Резолуцији Савета безбедности УН 1244, мировне снаге НАТО-а размештене су на КиМ.
Фото: Профимедиа, Руско министарство одбране
Успостављањем контроле над аеродромом Слатина и улазак мировних снага НАТО-а на Косово планирани су 12. јуна. Главнина копнених снага НАТО-а била је концентрисана у Републици Македонији и припремала се за улазак на КиМ у јутро 12. јуна.
Руски мировни контингент КФОР-а (јединица ВДВ), стациониран у Босни и Херцеговини, добио је наређене 10. јуна да припреми механизовани конвој и претходницу до 200 људи.
Претходница и конвој, у чијем саставу су били оклопни транспортери, моторна возила Урал и УАЗ, припремљени су у најкраћем року. Истовремено, војници (осим команде), који су требали учествовати у "усиљеном маршу", до посљедњег тренутка нису знали где и зашто се спрема полазак.
Почетак операције
Претходница ВДВ у оклопним транспортерима и моторним возилима кренула је према граници БиХ и СРЈ 11. јуна у 4:00 (по другим изворима, спремност за полазак одређена је у 5:00, а кренули су у 11:00). Старијом оперативном групом ВДВ Русије у БиХ командовао је генерал-мајор Валериј Рибкин и комбат пуковник Сергеј Павлов. На територији Србије колони се придружио генерал-пуковник Заварзин, којег је именовао Генералштаб. Кретали су се брзином испод 80 км/ч. Колона је без потешкоћа прешла границу. До тог тренутка команда НАТО-а није имала информације о почетку "усиљеног марша" руских десантних снага на Приштину.
Пре преласка границе, ознака руске војне и транспортне технике промењена је из СФОР у КФОР. Особље је имало задатак да пређе више од 600 км у најкраћем могућем року и заузме аеродром Слатина пре доласка НАТО снага. На оклопним транспортерима и возилима биле су истакнуте руске заставе.
Начелник Генералштаба генерал армије Анатолиј Квашнин преко командно-штабне комуникације босанске бригаде наредио је Виктору Заварзину да одмах окрену батаљон у супротном смеру. Заварзин је то одмах пријавио генерал-потпуковнику Ивашову. Он га је подсетио да је "одлуку о уласку батаљона донео врховни главнокомандујући — председник Русије, а наредбу је дао министар одбране… Према томе, нема окретања и заустављања — само напред". Да би Заварзина спасио од нових неовлашћених наредби, Ивашов му је предложио да на неко време искључи мобилни телефон. Убрзо је Квашин поново покушао да пренесе наредбу о заустављању батаљон кроз штаб бригаде (командно-штабно возило имало је своју комуникациону опрему), али Заварзин је, преузимајући пуну одговорност на себе, наставио да иде даље.
Када је батаљон скоро дан касније стигао до административне линије Косова и Метохије, успорио је, као што је и планирано, и 12. јуна током ноћи прешао, тек након што су специјалне снаге НАТО-а (обавештајне, комуникационе и друге) прешле југословенско-македонску границу и ушле на КиМ. У то време су већ у Бриселу знали за напредовање руских десантних јединица.
Кретање колоне руске војске по Југославији локално становништво схватило је двосмислено. Током проласка кроз територију Србије, укључујући и подручје КиМ, становништво је радосно поздрављало руске војне, бацало цвеће на опрему, додавало храну и пиће, због чега је кретање колоне мало успорено. Међутим, касније, већ на самом Космету, почеле су конфронтације са сепаратистима.
Фото: Профимедиа
Колона руских десантних снага у Приштину је стигла 12. јуна око 2:00. Становништво града изашло је на улице у сусрет колони, при томе бацајући петарде, лагане бакље, а негде се чула и митраљеска паљба. Колона је прошла кроз Приштину за сат и по. Непосредно после Приштине, колона је ушла у Косово Поље, где се на кратко зауставила да би разјаснили задатке и добила информације од обавештајних служби.
Током напредовања колоне сусретали су се са бројним јединицама ВЈ у повлачењу. Десантне јединице су у најкраћем могућем року заузеле све просторије аеродрома Слатина, поставиле кружну одбрану, организовале контролне пунктове и припремиле се за појаву првих колона НАТО-а, које су већ биле на путу. Задатак заузимања аеродрома Слатина извршен је до 7:00 12. јуна. У том тренутку последње снаге ВЈ (бомбардери и тенкови) напуштају аеродром и одлазе кроз 20 минута.
ЦНН је уживо преносио улазак руског батаљона у Приштину.
Долазак британске колоне
На небу изнад аеродрома око 11:00 часова 12. јула појавио се беспилотни извиђачки авион, а затим је са пункта на улазу у аеродром команда батаљона добила поруку о доласку прве колоне НАТО снага. Били су то британски џипови. С друге стране, приближавали су се британски тенкови Чифтен.
Обе колоне су се зауставиле испред руских контролних пунктова. На небу су се појавили десантни хеликоптери. Пилоти британских хеликоптера су неколико пута покушали да слете на аеродром, али су те покушаје осујетиле посаде руских оклопних транспортера. Чим би хеликоптер покушао да слети, транспортер би појурио ка њему, спречавајући тако његов маневар. После неуспеха, британски хеликоптери су одлетели.
Генерал Мајкл Џексон, командант груписаних НАТО снага на Балкану, који је недавно преминуо, изашао је испред тенковске колоне и окренуо леђа руским војницима, почео да гестикулира према тенковима испред, крећући се уназад до контролног пункта. Старији поручник и командант вода Николај Јациков, који је био на стражарском пункту, тражио је од Џексона да заустави ове акције под претњом употребе оружја.
Међутим, генерал га није разумео. Јациков је заузврат наредио војнику да покаже ручни бацач граната у правцу тенкова. Тако се показала озбиљност намера руске стране. Британски тенкови су остали на својим положајима, прекидајући покушаје пробијања до аеродрома.
Иако је командант НАТО снага у Европи, амерички генерал Весли Кларк наредио британском генералу Мајклу Џексону да заузме аеродром пре руске војске, Британац је одговорио "да неће започети Трећи светски рат".
Фото: Профимедиа
Познати британски певач Џејмс Блант, који је 1999. служио у НАТО групи, сведочио је о наредби генерала Кларка о заузимању аеродрома од руских војника. Блант је рекао да неће пуцати на Русе, чак ни под претњом суда. Поред тога, Блант је рекао:
Око 200 Руса било је смештено на аеродрому… Непосредно наређење које је стигло од генерала Веслија Кларка било је „потиснути их”. Кларк је користио изразе који су за нас били необични. На пример, „уништити”. Постојали су политички разлози за заузимање аеродрома. Али практична последица би био напад на Русе.
На крају, Џексон је рекао да „неће дозволити својим војницима да покрену Трећи светски рат”. Дао је команду „уместо напада, опколити аеродром”.
Извођењем "усиљеног марша", руски батаљон је остао без залиха, надајући се да ће их добити ваздушним путем авионом. Када су се нашли у окружењу, Руси су, према Блантовим ријечима, неколико дана касније рекли: „Слушајте, немамо више ни хране ни воде. Можда можемо поделити аеродром?”. Међутим, познато је да је стање са топлим оброцима за руски батаљон решено, пре него код Британаца.
Према плану операције после заузимања аеродрома Слатина, на њега су недуго затим требали слетети војно-транспортни авиони Војно-ваздушних снага Русије, који би пребацили најмање два пука ВДВ и тешку војну технику. Међутим, Мађарска (чланица НАТО-а) и Бугарска (савезница НАТО-а) одбиле су да Русији одобре ваздушни коридор, што је довело до тога да је 200 руских војника неколико дана само остало један на један са пристиглим НАТО снагама.
Према Ивашову, планирано је да уђу три батаљона:
- Један је требало да иде у Косовску Митровицу на северу Косова и Метохије и обезбеђује наш сектор. Мађарска и Румунија нису дозволиле пролазак кроз њихов ваздушни простор, па се батаљон, који је требало да иде у Митровицу, окренуо ка Приштини. Други је требало да изведе десант на аеродром у Приштини. Трећи као резерва требало је да слети на српску територију у Ниш.
Преговори и консензус
Преговори између Русије и НАТО-а (које су представљале САД) вођени су на нивоу министара спољних послова и одбране неколико дана у главном граду Финске Хелсинкију. Целокупно време руске и британске снаге у рејону аеродрома Слатина нису попуштале једна другој ни у ком погледу, иако је на аеродром примљена мала делегацију коју је предводио генерал Мајкл Џексон.
Током сложених преговора, стране су се сложиле да распореде руски мировни контингент на Косову у областима под контролом Немачке, Француске и Сједињених Држава. Русији није додељен посебан сектор због става руководства НАТО-а да би то могло довести до фактичне поделе покрајине. Истовремено, аеродром Слатина је био под контролом руског контингента, али су га снаге НАТО-а могле користити и за пребацивање својих оружаних снага и друге потребе.
У периоду јун—јул 1999 на КиМ је с аеродрома у Иванову, Пскову и Рјазану стигло је неколико војно-транспортних авиона Ил-76 с руским мировним контингентом (ВДВ), војном техником и опремом. Међутим, већи број руских војника ушао је на КиМ морском маршутом, велики десантни бродови су се искрцали у грчкој луци Солун — Николај Фиљченков, Азов (БДК-54), Цезар Куников (БДК-64) и Јамал (БДК-67) — а кроз територију Републике Македоније извршили су марш на КиМ.
Почев од 15. октобра 1999, аеродром Слатина почео је да прима и шаље међународне путничке летове, стекавши поново статус међународног аеродрома.
Исход
Операција је потпуно изненадила НАТО. "Усиљени марш" на Приштину дозволио је Москви да обезбеди распоређивање својих мировних снага на север КиМ. Историјски значај ове операције је веома велик, а заједно са чувеним заокретом председника Владе Русије Јевгенија Примакова 25. марта 1999. изнад Атлантика у знак протеста против почетка бомбардовања Југославије, означио је почетак преласка Русије на самосталну спољну политику.
Као резултат операције, Русија је добила четири зоне одговорности у КиМ, у којима су се, за разлику од зона одговорности западних сила, Срби осећали безбедно. Мировњаци из Русије су на КиМ били до 2003, када је руски контингент (650 војника) повучен, а његова имовина је предата команди мировних снага, а заузврат су стигле полицијске формације из Русије.
Одликовање
Учесници "усиљеног марша" на Приштину и лица која су учествовала у његовој припреми награђени су посебно утврђеном медаљом "Учеснику усиљеног марша 12. јула 1999. Босна — Косово".
БОНУС ВИДЕО:
