Како сведоче мештани са којима смо разговарали, Милиновић је отишао на причест у сеоску цркву и када је изашао из Цркве срушио се у порти.
- Сагнуо се да упали свећу, али убрзо се срушио. Мештани су покушали да му помогну, донели су воду, али он је био непомичан. Хитна помоћ, која је дошла на лице места могла је практично само да констатује смрт - испричали су људи за Телеграф.
Хитна помоћ је стигла, али на жалост није могла да му помогне.
Тело Милинковића потом је, како сазнајемо, пребачено у капелу неготинске болнице.
ФОТО: М.М./АТА имагес
Прочитајте још
Подсетимо, Милора Милинковић рођен је у Београду 1965. године, а у родном граду је завршио Математичку гимназију 1983. Потом је уписао Академију уметности у Новом Саду где је дипломирао 1991, одсек режија.
Милинковић је режирао велики број филмских и телевизијских остварења, као што су "Рок дезертери", "Рокументи", "Казнени простор", "Црни Груја 2", "Дангубе!"... Редитељ је чувених филмова као што су "Мртав 'ладан", "Потера за Срећком", "Читуља за Ексорбара", "Што се боре мисли моје", који је био и српски кандидат за Оскара.
Волео је музику и био је успешни гитариста и певач у андерграунд круговима. Средином осамдесетих, тачније 1985. године оснива бенд "Морбиди и мноћи", а његов састав су чинили Марио Сурјан (бивши члан групе Радост Европе)- гитара, пратећи глас; Дејан Стефановић (бивши члан групе Дух Нибор) - бас, пратећи глас и Стерије Толић - бубањ и удараљке. Као чланови групе су и Мирко Миливојевић (касније бубњар групе ЕКВ) као и Марио Шепаровић и Ћурчић.
Њихове песме су "Играј твист на њеном лицу", "Зомби", "Хит" и песма "Пут".
Фото: Антонио Ахел/АТА имагес
Милорад је такође трагач у српској верзији ТВ квиза "Потера". Био је коментатор фудбалских утакмица на каналима Еуроспорта. Написао је две књиге: Фантом трамвај, или, Чудновати доживљаји мог пријатеља Симе и његова заоставштина у пет књига и Мртав ’ладан и без ноге, или, И после Тита Тито.
Што се тиче позоришних представа, режирао је следеће: Хаппy нигхт (Миленко Бодирогић, 1992, Београдско драмско позориште); Београдске приче (Александар Баришић, 1993, СКЦ); Зиги, звездана прашина (Марија Солдатовић, 1995, Битеф Театар); Љубавник (Харолд Пинтер, 1998, Југоконцерт-Битеф Театар); Пасторала (Радослав Павловић, 2007, Фави Театар).
(Информер)
БОНУС ВИДЕО:
