ПРЕДОСЕТИЛА СМРТ: 32 године без велике Десанке Максимовић

Када помислимо на Десанку, већина нас призове топло лице старице која зрачи духовношћу и благошћу, али оно што је ова талентована жена преносила пером на папир углавном је било инспирисано њеним искуством и младим данима, које је до старости оживљавала у својим делима.Десанка је рођена пред сам крај 19. века (1898. године) у засеоку Рабровица код Ваљева. Била је најстарије дете у породици чија је глава био отац Михајло, сеоски учитељ, и мајка Драгиња.Детинство је, међутим, провела у месту Бранковина, живописном крају које је често описивала у својим делима и које је потхрањивало њену машту.- И, тако, у сновима, у тој лепоти неба и сунца, одрасла сам слушајући песме птица, што ми је касније помогло у науци, а и за поезију је било важно. Имала сам срећу да детињство проведем онде, где се живот најбоље сазнаје и најлепше сазнаје, где нема ничега лажног и изузетног све као и у других. На изворишту природе.Можда је зато таква моја поезија која највише говори о природи о птицама- рекла је једном приликом, преноси&quot;Зрно знања&quot;.Након гимназије коју је завршила у Ваљеву уписала је светску књижевност, општу историју и историју уметности на Филозофском факултету у Београду.У једном руском клубу, где је тада већ препознатљива песникиња рецитовала своје песме, упознала је руског емигранта Сергеја Слатискова, своју прву и једину љубав са којим је делила љубав према поезији.Венчали су се у августу 1933. године. Он је свој радни век провео у издавачкој кући &quot;Просвета&quot;, где је радио као преводилац руског језика и превео је 14 књига. Писао песме за децу, он и Десанка своју никада нису имали.Фото: Википедија/Јавно власништвоДесанка је након завршених студија најпре радила у Обреновачкој гимназији, потом у Трећој женској гимназији у Београду, пре него што се је отишла у Паризу где је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе.Радила је и у учитељској школи у Дубровнику, пре него што се поново вратила у Београд, у Прву женску реалну гимназију (данашња Пета), где јој је једна од ученица била је и Мира Алечковић, будућа песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог светског рата отишла је у пензију, али се у службу вратила 1944. године и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953.Њен друштвени живот је био фасцинантан. Путовала је широм Југославије и дружила се са писцима као што су Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић... У децембру 1963. године постала је редовни члан Српске академије наука и уметности.Тридесет година касније, 11. фебруара 1993. године, преминула је у Београду у 95. години.Иза чувене песникиње остало је на десетине њених необјављених песама, довршених, или недовршених, као и варијаната већ објављених стихова. Песме се уз дозволу породице чувају у задужбини која носи њено име.Међутим, истиче се песма без наслова, којој је песникиња на врху странице исписала синтагму &quot;почетак песме&quot;, мислећи, вероватно, да још ради на њој. Но, како је ову песму почела да пише крајем јануара 1993. године, а само који дан касније пала у постељу и преминула 11. фебруара те године, то је песма остала у облику тзв. прве руке.Фото: Википедија/Јавно власништвоНо, и таква каква је, она готово да се може схватити као целина. А значајна је по томе што су то, сасвим сигурно, последњи написани стихови Десанке Максимовић!То што песма тематизује смрт и мотив гроба као последњег људског уточишта, само је још један вид песничке прекогниције. *********************************************** &quot;С вас ће скинути маглене убрадаче олисталог дрвећа, дрвље и камење снег чист као анђеоско паперје.Снежни дан личи на дан априлски. Гавран светлу душу бездушно комада. На гробу твог сина стакло душу светлу бездушно секло.С вас је скинуо маглене убрадаче, олистало дрвеће, дрвље и камење снег чист као анђеоско паперје. Са груди одлетела мора.Снег - паперје небеско анђеоско - завејава јаруге, јаме и потоке. Не чује се више да ветар цвили као гуја. Не чује се гнев небеских олуја.&quot;Дела која је оставила за собом - живе. Заправо, не постоји песник нити песникиња који су још за живота стекли тако висок углед, поштовање и приврженост једног народа као она.За собом је оставила шаренолик дијапазон дела од песама, романа, прича, бајки за децу и одрасле, као и дела која је преводила са француског током живота.Њен опус је више од педесет књига поезије, песама и прозе - приповедачке, романсијерске и путописне.Њено основно песничко гесло је било да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човеку и животу.Њена поезија, приповетке, романи, књиге за децу превођени су на многе језике, а њене поједине песме налазе се у антологијама поезије.У свим тим делима се враћала у детинство, пре свега на сећање на дане које је провела са својом тетком коју је много волела и која је &quot;умела од рада да прави поезију&quot;, како је умела да каже.Управо јој је тетка била инспирација за многе песме, приче и бајке.Писала је посебним стилом, готово певљиво о деци, бакама, медама, лептирима и другим стварним и нестварним бићима које је проналазила у свом свету маште.- Радим посао без икакве сујете. Неко прави ципеле, неко снима, неко сади јагоде, а ја узела па пишем песме&hellip; неко се чуди броју мојих песама, па шта ћу ја, наваљују на мене песме, хоће да изађу из мене па морам да им учиним и напишем - знала је да се нашали.Прву песму је објавила у часопису &quot;Мисао&quot; 1920. године, када је имала свега 14 година. Прво признање, какопреноси &quot;Википедија&quot;,добила ја за песму &quot;Стрења&quot; 1925. године, на конкурсу овог истог часописа, а од тада је била награђивана небројено пута.Дела су се низала и низала, а можда најсимптоматичнија за њен сензибилитет и дубину мисли и речи јесу песме &quot;Тражим помиловање&quot; и, наравно, &quot;Крвава бајка&quot;,песму о нацистичком терору над недужним народом у Крагујевцу која почиње бесмртним речима &quot;Било је то у једној земљи сељака, на брдовитом Балкану...&quot;Због једне од својих родољубивих песма &quot;У ропству&quot; чак је била и затварана.Циљ свог плодоносног живота чувена српска поетеса сумирала у једном од многих својих интервјуа, за емисију&quot;Трезор&quot;на РТС-у, кроз поруку свима којима остаје овај свет иза ње.- Прво бих молила оне који су се тек родили, тек почели да расту, да буду здрави. Порука прва да се сачува здравље. Друга би порука била да се стекне што више знања, да се има радозналости за сав живот око себе и опипљиви и видљиви и психички.Да се сазна шта је било пре нас, пре тога детета, па према томе да се управља шта ће после бити.Поручила би да воле цео свет, све људе, али понајвише да воле своју домовину.БОНУС ВИДЕО:

ПРЕДОСЕТИЛА СМРТ: 32 године без велике Десанке Максимовић

Ваш коментар

Нема коментара