Како је Добрица Ерић написао најпотреснију песму о Србији?

Nemora covek da ima velike skole, da bi rekoa ono sto misli, oseca, ono sto ga tisti, sto ga raduje ili ono sto ga cini ponosnim. Dovoljno je imati veliko srce puno dobrote i ljubavi za svko bice oko sebe, a Dobrica ga je imao mozda i previse. I u trenutku kada je to srce povredjeno bez ikakog razloga, osetilo je da iz duse posalje ovako predivne stihove, koji ce vecno da podsecaju buduce generacije da samo dobrota moze da pobedi ovo zlo koje nas izjeda. Vecna zahvalnost ovom prvo ovom velikom coveku pa onda i piscu, koji nam je ostavio u amanet svoja predivna dela, slava mu.

Uh, koliko ovo samo važi i danas, u ova smutljiva vremena

Mozda ova pesma vise odgovara trenutku, svi se u njoj mogu naci: Pismo ucitelju; Mom Učitelju, Stojanu Živkoviću Dragi gospodine Učitelju, ne znam Da li si na ovom ili onom svetu Tvoja reč je za mene bila kao sezam Kojim se otvaraju gradine u cvetu. Naučio si me da pišem i čitam Da poštujem roditelje i sve stare ljude Da ne budem lenj, gord, lukav i dvoličan Da je zlato svaki grumen rodne grude. Ti si nas učio, blag i tih ko dašak Povetarca što nam je ćarlijao vazda Da je bolje biti pošten siromašak Nego nepošten bogataš i gazda. Naučio si me da volim zastavu Junačke pesme, Svetosavsku himnu Da je mnogo bolje izgubiti glavu Nego dušu i obraz, nego Otadžbinu. Poslušao sam Te, dragi Učitelju Nisam ni lenj, ni gord, ne marim za vlast Najviše na svetu volim svoju Zemlju Al to mi sad, izgleda, ne služi na čast. Ne važe više priče o poštenju I pravdi, čak ni za mnoge Pravoslavce Ništa više nije po Tvome učenju Pa mi se čini da stojim naglavce. Stari ljudi dvore decu i unuke Lenjost je vrlina, a pošten rad porok Vlastoljupci niču svuda ko pečurke I svaki je novi spasitelj i prorok. Jedni nas kude, a drugi nas hvale Treći nas uspavljuju šarenim lažama Peti našu zastavu cepaju i pale A tuđe im se viju nad glavama. Gledam, Učitelju, i slušam u čudu Mesto da je ljube kao kolač slavski Dali bi za grumen zlata rodnu grudu A za malo vlasti – i Hram Svetosavski! Dali bi kosovske kosti i božure Šumadinske voćnjake, Homoljske planine Vojvođanske žitnice i raške klisure Krajine i njine krvave haljine! Dali bi staru ajdučicu i trojeručicu Moravu i njeno zdravlje Pomoravlje Mačvansko blato, borsko srebro i zlato Pesmu petlova i Ružu vetrova! Zlatiborsko zelenilo, podunavsku plavet Snežni Kopaonik, župske vinograde Studeničku riznicu, gospodstvo i pamet Avalu i avaj, tebe, crni Beli Grade! Dali bi sela i varoši, reke i Jezera I sve naše svetinje nad kojima bruje Zvona u kojima nam je prezimila vera U Boga koji sve vidi i čuje. Vidi valjda i mene: guram šezdeset i šestu I polako se povlačim iz boja Nisam uspeo da spasem planetu Što lebdi u magli našeg nespokoja- Pa sad, razbarušen kao hrast na vetru Rasipam suvo lišće reči s grana I lutam i pevam, usamljen u svetu Kao crna ovca ili bela vrana… Dragi Učitelju, Tvoje lice strogo Blaži me u ovo predvečerje rano Jer Tvoj nauk meni ipak znači mnogo I ja sam Ti zato zahvalan beskrajno Zbogom, gospodine Učitelju, zbogom! Dobrica Erić

Odrecitovala ju je Ivana VELICANSTVENO na NAJCASNIJEM mitingu u istoriji Srbije .... ispracaju S. Milosevica ispred Skupstine u Beogradu 2006. godine!

Dirljiva zalopojka o srpskom stradanju koja postavlja Srbe na neku isturenu poziciju u odnosu na druge narode, koji imaju svoja stradanja... Jeste stradanje jedna konstanta kod Srba i cini se nema kraja tome, ali ipak za to stanje su i sami krivi! Ne mislim da se radi o odnosu Srba i drugih, vec o odnosu Srba sa Srbima, i o svemu sto narod za sebe moze uciniti i cini ili ne cini, .... Ne prave sliku i priliku Srbije stranci, vec narod u zemlji!