Како је о ЗАДУШНИЦАМА писао чувени Бора Станковић?

Борисав Бора Станковићсвоју збирку приповедака &quot;Божји људи&quot; отвара уводном причом &quot;Задушница&quot;.Ова збирка обухвата двадесет једну кратку причу, уз додатак једне касније, а Станковић није распоредио приче хронолошки према редоследу њиховог настанка.Приповетка &quot;Задушница&quot; поставља темељ за читаву збирку, уводећи читаоца у свет и атмосферу које ће се провлачити кроз наредне приче.У овој причи,Станковић дубоко истражује обичаје и веровања српског народа, осветљавајући значај колективног сећања и заједништва у очувању традиције. Аутор вешто приказује сагласја између &quot;онога шта осећања нагоне да се учини&quot; и &quot;онога што се очекује или мора&quot;.У наставку доносимо одломак из Станковићеве приповетке која у пуној мери осликава дух тог посебног дана, када се мртви с неба враћају на земљу, а живи одају почаст својим вољенима.Фото: Википедија/Јавно власништвоЗадушницаЈедна пада у зиму, друга у лето, пред летњег св. Николу. А то је онда кад почну прве трешње да зру, и кад земља онако већ увелико зелена, почне да дише новим, летњим животом. Та је задушница најважнија јер за њу веле:да се онда мртви, целе зиме до тада затворени горе, на небу, пуштају тада с неба те да онако жељни, гладни, сиђу у своје гробове и ишчекују да им тога дана њихови живи, дођу на гроб, препоју их, окаде,заките цвећем. И то много.Цео гроб да им прекрију цвећем и другим зеленилом, те као да би их тиме опоменули шта се овамо, на земљи, над њима збива и догађа. Па поред тога да им још изнесу јело, пиће. И то опет много. Јер ће им то бити доста за цело лето.Оно, истина, да се онима што су сад скоро умрли, износи на гроб и раздаје још и сваке суботе и празника, али онима, старим мртвацима, који су већ и по неколико пута прекопавани, њима се само тада, на задушници, износи и раздаје, јер веле: они, онако стари, одавна умрли, већ и не једу. Доста је њима после само помен и молитва.И заиста, на тај дан, њихови, живи, долазе им. Износе им јела, пића и раздају. На тај дан, ма да мушки не иду на гробље, и чаршија је затворена. Од жена не може да се прође. Из свију маала, капија и чаршије, стичу се и иду друмом што води гробљу.Старе, поштапајући се, у празнична одела, са свећама, заједно са обудовљеним снахама и кћерима иду напред, а иза њих носе слуге спремљена јела, пиће. И то толико, као да ће на гробљу да годинују. Цела кућа се износи. А још, поред тога, опет, сваки час застајкују, осврћу се и враћају слуге да од куће још штогод понесу што су оне заборавиле, а сад се, успут сетиле (а нарочито је то оно што је покојни за живота радо јео).Фото: ВикипедијаИ тако у поворкама, из свих маала отискују се и журе ка гробљу. А гробље није далеко. Оно је одмах ту, близу, до вароши. Ограђено зидовима, са црквом у среди од које се само њен угнут кров и крст види. Велико је и пространо гробље! Кажу: да се четрнаест колена луди ту испосарањивало.А ово, сада, петнаесто је колено које почело да се сарањује!А чим се изиђе из вароши и сагледа гробље одмах се осети мирис од тамјана. И, што ближе гробљу, његовим зидовима, тим јаче из њега тамјан, плач. Понекад, чисто вас уплаши, као пресече &mdash; те се трзате и застајете, какав изненадан крик, цвилење са нечијег гроба. Али оно одмах почне да пада и да се губи у оној општој тишми од света и плача.На капију гробљанску не може да се уђе. Ма да је она велика, двокрилна, на свод, увек широм отворена, ипак, кад се уђе, не може од света: жена, деце, слугу, слушкиња које с корпама јела на глави и судовима пића у рукама, збијене, тискајући се, једва улазе и разилазе се по гробовима.А гробље? Пуно. Што кажу: читава гора од гробова. Нарочито око цркве, једно до друго, па и преко друго &mdash; као да желе да пробију зидове и уђу у саму цркву &mdash; гробови знаних луди, богаташа, хаџија. Свуда упаљене свеће, тамјан. На сваком гробу бели се прострт чаршав, а по њему поређано јело, пиће.Чело гроба клече старије, матере, а у страну млађе: жене, сестре. И све, унесене у плач, кријући лица о гроб, плачу, наричу. Матере малаксало, старачки, а млађе јако, здраво. Плачу много, и некако раскомоћено, једнако око гроба намештајући се угодно, слободно као код куће. И то ваљда зато, што има много да се плаче.Много се накупило. Целе зиме и пролећа. Па све то има да се исплаче, изјада, искаже мртвима. Шта се у кући, од како је он умро, догодило. Ко колики порастао, оженио се, удао. Колико пута он, мртвац, у сну им дошао, те се видели, разговарали. Какав је дошао: љут, прек. И зашта такав? И плаче се док год траје служба у цркви.И зато, што ближе крају служба, тим јачи, ужурбанији плач. Јер чим се сврши служба, поп почне да препојава гробове, престаје плач, настаје онда делење, раздавање јела и пића у покој душа. И то највише просјацима и другим убогим људима. Јер веле: да што се тад њима, за у покој душа мртвих, д&acirc;, да они поједу, попију, као да се самим мртвима дало, као да се они, мртви, дигли из гробова те сами они јели, пили, крепили се.Фото: Игор МаринковићИ зато, чим се служба сврши, попа изиђе из цркве, зацрни се његова мантија преко гробова, тада све узаври од плача.Полете крици, праштање, љубљење гробова. Тада почне оно чувено цвилење. Цвилење које се на све стране чује и чак у варош допире. А нарочито цвилење младих матера за првенце. Праштајући се, оне падају као у неки занос, распростиру се по гробовима, вију, љубе, бацају шамије.Поп препојава. Брзо, ужурбано, да би што пре престало то цвилење, плач. Зауставља их. Онде диже час мајку, стару, саму, која већ изнемогла од плача, поклопљена, тихо цвили; онде час удовицу, сестру... И тако свуда. По где-где би, али то ретко, био какав мушки. Удовац, сам, сви му помрли, па мора он да им долази на гроб, износи.Накуповао симите, пењерлије из фурунџиница. Поређао по гробу. И, укочено, чисто очајно погледом моли попу да што пре дође до њега, препоје, те како би могао да иде, побегне, не слуша око себе више тај плач, цвилење.- Туго, Мито, домаћине!- Леле, синко! Туго чедо! Па што ми се чедо у сну чешће не јављаш, не долазиш? Дођи, синко, јави ми се, те мајка бар чешће да ми те виђа... -цвили већ изнемогла мајка.Али јој поп не даје даље.Брзо препоје, очита, да би се она дигла и, утирући сузе, брецајући још од плача, почела да раздаје просјацима, слепцима, кљастима. А нарочито да гледа, ако које слепо, кљасто просјаче личи по годинама на њено умрло чедо, она да њега највише гости, позива.- &rsquo;Оди чедо! &rsquo;Оди овамо! -И да га доводи. Па, као да јој сам синчић устао, да га поставља за гроб, храни га, трпа му и нуди. -Узми, узми синко. Обиђи, кусни од овога. Највише ово узми. Добро је то. Слатко је. Покојно моје чедо, највише ми је то волело да једе. Узми синко, узми чедо!Па да и остале просјаке зове, и њима да раздаје. Свима да д&acirc; а никога од тих просјака, божјака да не пропусти. А њих је пуно. Из целе вароши, свих махала. Па чак и суманути, полулуди. А нарочито тада, на задушници. То им је као неки њихов празник. И док траје плач, служба у цркви, Док не почне да се препојава и раздаје сви су они тамо, на улазу, око порте. Ту Менко, Таја, Наза, Стеван, Љуба... Сви они.Фото: Н. СкендеријаИ, с обе стране улаза, лепо поређани. Неки умивени, закрпљени, с великим торбама, бисагама у које ће јело да мећу и тестијама за пиће. И гледајући на гробље, слушајући појање из цркве, чак се неки од њих и крсте. Суманути већ не.Они, онако полунаги, као бежећи испред нечега, грче се унезверено и уплашено гледајући на гробље, плач, упаљене свеће:А опет сви, сваки час жељно погледају и ишчекују кад ће да се сврши служба и почне да се раздаје.Неки још од сад пробирају лепше, богатије гробове.А неки, и то чувенији, старији просјаци, имају нарочите своје гробове обично какве чувене породице код које они увек иду тамо и стално,увек као гости, за трпезом седају, једу, пију.(Курир)БОНУС ВИДЕО:

Како је о ЗАДУШНИЦАМА писао чувени Бора Станковић?

Ваш коментар

Топ коментари

Nananannananana

Добићеш орден