ПСИХОЛОГ ОБЈАШЊАВА: Треба ли децу водити на гробље?

Свештеници и психолози кажу да родитељи сами морају да донесу одлуку да ли су малишани спремни да на вечни починак испрате своје најближе.Овим питањем у емисији Ми данас на телевизији К1 позабавиле су се Мања Грчић и Ивон Јафали са својим гостима који су били сагласни да правила нема и да је све ствар личне процене родитеља.Свештеник Борислав Петрић, каже да црква о том питању промишља, али да конкретног одговора нема.Фото: Shutterstock- Свако у свом дому треба да узме у обзир узраст детета и чињеницу да ли су деца за то спремна. Да ли би их присуство сахрани могло додатно повредити или продубити тугу. Као свештеник мислим да не постоји та нека доња граница коју треба да одредимо, од четири, шест или десет година, већ промишљати лично и индивидуално &ndash; каже свештеник Борислав Петрић у емисији.Он додаје, да према његовим парохијским искуствима деца су често много зрелија, одговорнија, самосталнија, озбиљнија и на сваки начин спремнија од одраслих да се ухвате у коштац са таквим темама.- У свом дому сам морао давати одговор на таква питања и сваки пут се изненадим и позитивно запрепастим колико су моја деца или њихови вршњаци спремни да разговарају о смрти. Не видим проблем у томе да децу припремамо да је смрт део живота, то смо дужни и као родитељи, а тек као црква.Да промишљамо да их водимо на гробље, опела, сахране... да би и они могли да се суочавају и дају свој одговор на таква питања - оцењује свештеник.Фото: ShutterstockОн је додао и да родитељи не би требало да деци прећуткују ствари.- Ако родитељи нешто прећуте деца ће сматрати да је то нешто опасно. Размишљаће: Чим мама и тата о томе не причају, то је нешто страшно. Исто тако, не треба &quot;терати&quot; дечје сузе. Пустите их да плачу ако су тужни. Љубав је једина мера у цркви и у животу. Ако је осећај да би деца из љубави према покојнику требало да присуствују сахрани, онда је то добра одлука. И ми би више требало да будемо као деца, односно безазлени и радосни &ndash; казао је свештеник.Са њим је сагласна и психолошкиња Драгана Ивановић. Она додаје да би о смрти са децом свакако требало да разговарамо.- Смрт је део живота. Нема правила које би требало следити. Некада се од деце сакрије смрт блиског члана породице и тако се направи грешка. У пракси сам имала случајеве да се деци каже да је неко од чланова породице на путу, а не да је преминуо. Деца онда сазнају о смрти блиске особе не од својих најближих него од неких људи са стране, и доживе шок и трауму. Чак и већу него да смо им одмах рекли да је неко преминуо.То могу да буду велике трауме када је реч о губитку &ndash; казала је психолошкиња на К1 телевизији, и додала:- Све је до процене родитеља, до тога како ће разговарати са дететом и припремити га. Важно је и какав однос према смрти има сам родитељ, према сахранама, каква су његова уверења. Колико год деца била мала она све примећују и уочавају. Са њима се мора разговарати на једноставан начин, јер код деце није формирано апстрактно мишљење.Како деца доживљавају смрт?Психолошкиња Драгана Ивановић објаснила је и како деца доживљавају смрт.- Не може се избећи тема смрти, јер ће дете видети неку животињу која је угинула, кућног љубимца, чуће на вестима да је неко умро. Када су мањи, узраста од три или четири године, они мисле да ће се тај неко вратити.Следећи ниво, када су нешто старији, је да знају да је смрт коначна али не схватају то лично, често мисле да је особа постала анђео. Са око десет година схватају шта је губитак и да се та особа неће вратити. То су фазе развоја, и фазе закључивања и размишљања.О свему са децом можете и треба да разговарате, али је потребно прилагодити начин на који то радите, да би могли да вас разумеју. Говорите истину и будите искрени &ndash; савет је Драгане Ивановић.(К1)БОНУС ВИДЕО:

ПСИХОЛОГ ОБЈАШЊАВА: Треба ли децу водити на гробље?

Ваш коментар

Нема коментара