"СВИ ВИДЕ 4 СЛОВА, А НЕ ВИДЕ КРСТ": Најчемернији српски грех

Владика Николај Велимировићједном приликом многима је отворио очи говорећи о најмрачнијем српском греху.- Најчемернији српски грех - неслога. Многи заборављају да су четири слова С исписана около крста. У крсту је слога, а не у словима. Када би сви Срби то знали и крсту се поклонили, брзо би се сложили. Али многи виде четири слова, а не виде крст. Крст ствара слогу, а слога Србина спашава - објаснио је владика.У прилогу о Николају Велимировићу објављен у Дијаспори, број 50 за 2006. годину &quot;Беседништво које надахњује и оплемењује&quot; владика је говорио о &quot;највећем српском греху&quot;.Фото: Википедија&ldquo;Једном приликом сам седео са својим дугогодишњим пријатељем, изузетно образованим и духовно искусним човеком, владиком Српске православне цркве. Као и увек, читав наш разговор је имао тих и свечан карактер. Без много речи, са дугим периодима ћутања, у заједничком осећању тежине времена у коме живимо.Пред зидовима испуњеним књигама и иконама, под пригушеним вечерњим светлом, читав овај несвакидашњи разговор свео се на заједнички покушај нашег одговора на једно подједнако компликовано колико и тајанствено питање. Рекли бисмо питање свих питања: који је то највећи, онај првородни српски, грех?Да, заиста, који је то највећи наш грех? Из кога се касније шире и умножавају сви остали наши грехови, мане и недостаци. Који претходи сваком српском страдању, сваком нашем паду и свакој пропасти.И разговор се тако претворио у велико и страшно подсећање на све оно што нам се дешавало.Пред мирним погледом мог ћутљивог саговорника, ја сам полако набрајао ужасне сцене нашег пада у историји. Једну по једну.Као на исповести, ређао сам страшне сцене крвавих стратишта и народних збегова.Сећао сам се свега оног што мрзне срце и леди душу.Сећам се кумовске секире; сећам се официрске сабље која сече дојке српске краљице; сећам се крвавог ножа како се у Топчидерској шуми немилосрдно забија и касапи лице најплеменитијег владара наше модерне историје; сећам се просјака и богаља са највишим војним одликовањима после сваког српског рата; сећам се будућег српског војводе Живојина Мишића како залаже код поверилаца све што има, чак и свој шињел (пошто је као обреновићевац избачен из војне службе); сећам се највеће јунакиње Солунског фронта, бесмртне Милунке Савић (носиоца Карађорђеве звезде са мачевима, медаље Обилића и два ордена француске Легије части) како после Првог светског рата ради као чистачица и клечи поред кофе са прљавом водом само да би исхранила своју породицу &ndash; у истој оној краљевини у чијем је ослобођењу онако славно учествовала, прерушена у мушкарца, вишеструко рањавана&hellip;Сећам се православних цркава подигнутих у ваздух српском руком; стрељања Христове иконе; угашених крсних слава; забрањене ћирилице; прећутаног Јасеновца&hellip;Сећам се свега што иначе покушавамо да заборавимо, свега оног што нас прати као демонска сенка, удобно смештена између редова наше историје&hellip;Требало је поднети сав овај одједном оживљени ужас.Дуго ћутање. И једва савладан, тешки уздах покајања за све оно што су најгори међу нашим прецима радили својој рођеној браћи, својим кумовима, пријатељима, вођама, владарима&hellip;Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј нас грешне! Помилуј нас, Благи!А после молитве, покушали смо да некако растумачимо овај језиви хаос безумних, нељудских грехова нашег народа.И пробао сам. Набрајајући редом: грех очеубиства; издају; самовољу; себичност; похлепу; непоштовање свега великог и заиста вредног&hellip; Мој ћутљиви, мудри саговорник подсетио ме је да су ово &ldquo;само одблесци нечег старијег од свега набројаног&rdquo;. Да постоји праузрок читаве ове тужне хронике наше срамоте и бешчашћа. И да је &ldquo;овај страшни грех вешто прерушен у један наизглед сасвим безазлени облик&rdquo;. У нешто што нам се и не чини као грех. Открио ми је, у једној јединој речи, суштински разлог свих разлога нашег поновљеног страдања. Изрекао је решење:&ldquo;Највећи српски грех, онај из кога касније произлази све зло, сва страва и ужас наше историје и свакодневице, јесте нестрпљење.&rdquo;Обично, мало, свакодневно, тобоже безазлено нестрпљење. Оно је наш највећи, најтежи, онај оригинални грех. Праузрок свега што ћемо касније упропастити, издати, уништити, оскрнавити, одбацити, заборавити&hellip;Као и увек, најкомпликованија питања захтевају оне најједноставније одговоре.Који су, показало се, често и једини прави.Фото: ВикипедијаЈер нестрпљење није супротност &bdquo;стрпљењу&rdquo;, већ мудрости.Нестрпљењеје очито показани недостатак вере у Бога и у себе. Нестрпљење је малодушје и маловерје.Нестрпљењеје узрок сваком разочарању. Нестрпљење је побуна против онога &ldquo;нека буде воља Твоја&rdquo;.Нестрпљењеје почетак сваког краја. Нестрпљење је оно самоубилачко српско &ldquo;бунтовништво без разлога&rdquo;.Нестрпљење је безбожни отпор свему ономе што не разумемо.Није ми остало ништа друго него да се сложим са својим мудрим, стрпљивим пријатељем.И да сада овде и вама, драги моји, пренесем сећање на овај давни разговор. Са надом да ћете ме разумети. И поверовати речима српског епископа, надахнутих хиљадугодишњом мудрошћу православне цивилизације.Зато, молим вас, немојте бити нестрпљиви. Колико год да вас боли. Колико год да вам се чини неиздрживо&hellip;.&rdquo;БОНУС ВИДЕО:

"СВИ ВИДЕ 4 СЛОВА, А НЕ ВИДЕ КРСТ": Најчемернији српски грех

Ваш коментар

Топ коментари

Dragan