Сви коментари - НЕМИЦА - ЗАМОНАШИЛА СЕ У СРБИЈИ: Њен деда '41 разорио Београд, речи патријарха Павла јој промениле живот (ФОТО/ВИДЕО)

Рођена је у угледној аристократској породици у Немачкој, постала је смерна монахиња Јованау манастиру Соко ГрадкодЉубовије, у Епархији шабачкој.- Већ тридесетак година живим у Србији, у својој духовној отаџбини у српском манастиру Соко - каже мати Јована. Нико ме није ни попреко погледао, иако јемој деда бомбардовао Србе!Фото: Фејсбук принтскрин/Косовска Митровица - Kosovska Mitrovica- Иако сви знају да сам, ни крива ни дужна, потомак немачког генерала Александера Лера, за протекле три деценије, колико сам монахиња,никада у Србији нисам доживела никакву непријатност. Нико ме није ни попреко погледао, нити ми је упутио било какву ружну реч. Пре бих рекла да осећам неку додатну топлину и срдачност у опхођењу, као да овај народ велике душе и срца, на дискретан начин жели да каже: Ма знамо ми да ти ниси ништа крива, осећај се слободно. Ми те волимо, говорила је она за Новости пре неколико година.- Вољом Божјег промисла, ја имам две отаџбине:Немачка је физичка, а Србија моја духовна отаџбина&ndash; каже монахиња Јована. &ndash; Као што је по истинитим речима Господњим: &ldquo;Душа претежнија од тела&rdquo;, тако је моме срцу ближа моја духовна отаџбина Србија.Живот јој промениле ове речи патријарха ПавлаПодељана осећања о пореклу дуго су је, каже, притискала и саплитала. Све док у беседипатријарха Павлау Манастиру Светог Николе на Соколу није чула, за њену душу лековите, речи: &ldquo;Човек не може да бира време и место у којем ће се родити и живети. Од њега не зависи ни од којих родитеља, ни од ког народа ће се родити. Али од њега зависи како ће у животу поступати: да ли као човек или као нечовек. Ма где био и ма где живео.&rdquo;&ndash; Тада сам разумела да човек кроз живот и време путује путевима Божјег промисла. Роди се у једном месту а целога живота трага за неким својим предодређеним местом. Не смири се док га не пронађе, или док оно не призове њега &ndash; прича нам мати Јована.Фото: Профимедиа&ndash;Рођена сам у старој и угледној немачкој аристократској породици Лер, која припада протестантској евангелистичкој цркви. Мој надлежни свештеник и први вероучитељ био је ученик и поштовалац чувеног пастора Фридриха Гизнедорфа из Евенбурга код Оснабрика, који је, непосредно после рата, у мају 1945. године, изговорио чувену беседу о Србима.- Од њега сам слушала о једном народу који је у Другом светском рату извојевао највећу победу: &ldquo;Победу душе, победу срца и поштовања, победу мира и хришћанске љубави.&rdquo; Јер, кад је рат завршен и кад су пукле логорске жице, на немачкој земљи се нашло5.000 живих српских костура.Сви су очекивали њихов оправдани гнев и освету, јер су немачки војници у њиховој земљи убијали сто Срба за једног немачког војника. То се није десило. Напротив, они су миловали немачку децу, давали им бомбоне, разговарали са Немцима као са својом браћом&hellip;Зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била СрбијаТек тада је, каже мати Јована, свима постало јасно зашто јевелики Гете учио српски језик, зашто је с толиком љубављу и поштовањем примао и подржавао Вука Караџића, и зашто је Бизмарку последња реч на самртничкој постељи била: &ldquo;Србија&rdquo;.&ndash; Наш пастор нам је говорио о српским јуначким епским песмама као највећем културном благу Европе и света &ndash; прича монахиња. &ndash; Више их је препричавао и скретао пажњу на то да су оне непреводиве и да се једино могу разумети на српском језику. Саветовао нам је да учимо српски језик, како бисмо се уверили у ту својеврсну чаролију уметности пред чијом лепотом се до земље поклонио вајмарски геније.Мати Јована каже да је то у њој родило жељу да упозна &ldquo;тај мали велики народ и да се приближи његовом духу и култури&rdquo;. У манастиру Химелстиру код Хилдесхајма први пут је ушла у православну цркву и присуствовала светој литургији, коју је тада служио владика Лаврентије, тадашњи српски епископ за Западну Европу и Аустралију.жФото: Википедија&ndash; То је био неописив и незабораван догађај &ndash; сећа се мати Јована. &ndash; То је било моје духовно зачеће. Моје православне благовести. Тада сам нашле себе и свој нови дом. На земљи и на небу. И уколико би требало да означим најважнија или, лаички речено, најсрећнија три дана у свом животу, то би били: први, кад сам прихватила православље као своју веру. Други: кад сам после више година искушеничког живота примила монашки чин и своје световно име Сибила променила у монашко Јована. И треће: кад сам добила српско држављанство.Никад нећу заборавити дан када се, после уобичајених дугих бирократских процедура, у мојим рукама нашла драга српска лична карта. То ми је било узвишеније него да сам добила диплому Оксфорда или Сорбоне. И гле парадокса! То је било у оно време када су многи у овој земљи сањали о томе да добију немачку визу или пасош и да оду одавде.Многи је, каже, питају шта ју је тако снажно привукло православљу. &ndash; На првом месту, лепота православне свете литургије и осталих светих богослужења &ndash; каже наша саговорница. &ndash; Затим православни смисао монашког пострига, поста и врлинског подвига у хришћанском животу, али и православна уметност, иконопис, древне фреске и православна духовна музика, а изнад свега, лепота српске светосавске душе и лепих српских народних обичаја. Нарочито харизма крсне славе. Ја сам изабрала за своју крсну славу празник Света три јерарха, 12. фебруара. Славим свечано и торжнствено као права Српкиња.Њена необична животна судбина подстакла ју је да се позабави односима Срба и Немаца кроз историју. У Србији се, прича нам моханиња, спомиње да је Стефан Немања у Нишу дочекао Фридриха Барбаросу на трећем крсташком походу, и да је немачки војсковођа за трпезом јео прстима а Немања златним есцајгом.&ndash; И то је чињеница &ndash; каже мати Јована. &ndash; Међутим, мало је познато оно важније, да је Барбароса оболео на том путу од тешке болести и да га је Свети Сава, тада принц Растко, исцелио од болести својом усрдном молитвом. Велики српски војсковођа Павле Јуришић Штурм био је немачког порекла, а славни српски командант Живојин Мишић био је ожењен Немицом Лујзом. Никада, разуме се, не заборављам ону другу, тамну страну медаље, велике злочине и крвопролића које су немачки окупаторски војници у више наврата чинили по Србији. Стидим се и лијем горке покајничке сузе и приносим Господу молитве за моје сународнике због њихових тешких злочина и недела.Господ ју је, наставља мати Јована, довео овде у ову мученичку и свету земљу, по којој је војска њених предака рушила градове и села, пљачкала и убијала, починила незапамћене злочине над српском нејачи, сејала страх и смрт, жарила и палила&hellip;&ndash; Од тог пламена остао је сада само један слабачак пламичак, ја, смерна монахиња Јована, која горим као кандило пред иконом Србије и приносим сузне молитве у знак покајања за сва сагрешења немачког народа, који ми је подарио физичко трошно људско тело, а за напредак, срећу и благослов мог дивног српског народа у коме сам се духовно родила, који ми је подарио вечна и непролазна небеска блага &ndash; испричала је мати Јована за &quot;Вечерње новости&quot;.&ndash; Свакодневно благодарим Господу на том великом дару, и српским светитељима и просветитељима &ndash; Светом Сави и Светом владици Николају, чији ме светли примери и дела воде и руководе у моме духовном животу у православљу.&quot;Немци цене Србе, али их не воле&quot;Јована, како каже, жели да подсети њене драге Србе на једну особину немачког народа када су у питању односи према Србима и осталим народима, коју је тачно уочио Свети владика Николај, који је добро познавао дух германског племена.&ndash; Немци цене Србе, али их не воле. Немци не воле оне народе којима се диве. Ту су, поред Срба, Французи и Енглези. А оне које воле, њих презиру. У ту групу спадају Хрвати, Бугари, Италијани&hellip; Потомци старих тевтонских ратника презиру поданички менталитет фукаре. Руса и Американаца се плаше. Свака птица има свога копца.(Курир)БОНУС ВИДЕО:

НЕМИЦА - МОНАХИЊА У СРБИЈИ: Њен деда разорио Београд `41

Ваш коментар

Топ коментари

Ivan Zgrozeni

Бризоња

СРБ - 011

Bgd