Србе називао свињама, Андрић га победио у трци за Нобела

Најширу славу стекао је ремек-делом &quot;Александријски квартет&quot; (1957 - 1960) четвороделним романом који истражује релативност људске перцепције и природу истине кроз испреплетане приче о љубави, политици и егзистенцијалним питањима.Иако је популарност &quot;Александријског квартета&quot; опала на Западу, Дарелова дела и даље имају верну читалачку публику у Србији. Његови романи су готово у потпуности преведени на српски језик, а нова издања се редовно појављују у књижарама, што потврђује трајни значај његовог опуса у овом делу света. &quot;Александријски квартет&quot; је оставио толико дубок траг у српској култури да су стихови из њега пронашли пут и до популарне музике &ndash; позната песма Беби Дол &quot;Мустафа&quot; садржи цитате из овог књижевног класика.Занимљиво је да је сам Дарел једно време живео у Београду, где је радио као аташе за штампу британске амбасаде од 1949. до 1952. године, у периоду када се Југославија тек опорављала од Другог светског рата и градила нови политички систем. Ипак, Београд и тадашња комунистичка Југославија нису му остали у лепом сећању &ndash; те се у писмима својим пријатељима о Београду изражавао изричито негативно.Фото: Јутјуб принтскрин/Laurence WilliamsonДарелова нетрпељивост према комунистичкој Југославији била је очигледна, а његови боравци у Београду обојени дубоким незадовољством и презиром према политичком систему, али и самом друштву у којем се нашао. Као ватрени антикомуниста, није крио своје негативне ставове у приватној преписци, где је често критиковао режим, али и сам народ, не бирајући речи.Његова писма пријатељима сведоче о осећају отуђености и гнушању према средини у којој је радио: &bdquo;Ово је упарложена и грозна полицијска држава,&rdquo; пише Дарел, додајући да ће &bdquo;имати пријатно задовољство да овом тупавом народу помажемо и охрабрујемо га у настојањима да сруши своју идеолошку Палату.&rdquo; Његова фрустрација додатно ескалира у следећем писму, где Београд описује као место хиљадама миља удаљено од Медитерана, &bdquo;равно, са свих страна заробљено копном, настањено свињама, које је немогуће разликовати од Срба и обратно.&rdquo;Написао роман који се одиграва у СрбијиГодине 1957. Лоренс Дарел објављује роман &quot;Бели орлови над Србијом&quot;, у којем исписује фикционалну причу о британском агенту на тајном задатку у комунистичкој Југославији. Главни јунак долази да истражи мистериозно убиство енглеског амбасадора, али и гласине о могућем поновном окупљању српских ројалистичких снага. Историчари књижевности примећују да је овај роман очигледан Дарелов покушај (и то неуспешан) да напише нешто на трагу Флеминговог &quot;Џејмса Бонда&quot;, чији први роман, &quot;Казино Ројал&quot;, излази 1953. године.&quot;Бели орлови над Србијом&quot; се не убрајају у Дарелове најзначајнија дела и углавном остаје као књижевна занимљивост. Најинтригантнији аспект романа данас није његов заплет, већ начин на који Дарел описује Југословене и Београд. Његови прикази су пуни стереотипа и изразитог презира &ndash; Југословоне представља као људе без зуба, који &bdquo;смрде на устајали кајмак и сунцокретово уље&rdquo;. Описује их као народ који се тетура од шљивовице, док су ресторани у Београду готово нестали, јер су већином претворени у мензе, а оно мало што је преостало нуди јела са, како приповедач истиче, &bdquo;укусом Стаљиновог брка&rdquo;.Фото: Википедија/С. Крагујевић/Јавно власништво, Архива НовостиАндрић га победио у трци за Нобелову наградуИпак, Дареловој мржњи и неразумевању према овим просторима супротставило се једно од највећих животних изненађења. Како показују архиве Нобеловог комитета, најближе добијању Нобелове награде за књижевност био је 1961. године, када су у најјужи избор за награду ушли управо Дарел, Грејем Грин, Џ. Р. Р. Толкин, Карен Бликсен и Иво Андрић.На крају, као што је познато, престижно признање те године припало је српском и југословенском писцу Иви Андрићу. Дарел, који је од својих пријатеља из Академије сазнао да је изгубио за тачно два гласа у корист Андрића, остао је затечен оваквим исходом. Наводно се касније свом дугогодишњем пријатељу Хенрију Милеру пожалио речима: &bdquo;За тог Андрића никад нисам ни чуо.&rdquo; Иронија судбине учинила је да награда, коју сваки писац прижељкује, оде управо у руке писца из земље коју је презирао.(Србија данас)БОНУС ВИДЕО:

Србе називао свињама, Андрић га победио у трци за Нобела

Ваш коментар

Топ коментари

Xajgyk

dr mrmoljk

Tole