Овај обичај на сахранама у Србији представља велики грех

Дужност хришћанима налаже да се у молитвама сећају својих покојника, да се моле Богу за покој њихових душа, пале им свеће, држе парастосе и помене, подижу им споменике као обележја на гробовима и да њихове гробове држе у пристојном и уредном стању.На неким гробљима по Србији се међутимподижу и скупоцени споменици, капеле новокомпоноване архитектуре, које више личе на викендице у којима има све оно што има и у дому &ndash; фрижидери, телевизори, кревети&hellip;Реч је о ружном обичају који се усталио.Надгробни спомениктреба да буде скроман са хришћанским обележјем у облику крста. Много је важније сећати се својих умрлих у молитвама, а чинити добра дела за покој њихових душа помагањем сиротињи, давањем прилога црквама, болницама, домовима за незбринуту децу и другим хуманитарним установама.Што се тиче става цркве, у вези са опелом и сахраном покојника, за цркву је најважније жито, вино и сам чин опела. Опело је молитва у којој се свештеник моли за покој душе покојника и за опроштај грехова његових које је као човек у животу учинио. Важни су и помени који се врше од куће до гробља, јер је помен, такође молитва, пише Нпортал.Међутим, у неким крајевима Србије, за погреб су везани бројни сувишни и штетни обичаји, који су често, чак и у супротности са учењем цркве. Тешко је у народу мењати такве обичаје, нарочито оне који су вековима присутни, али у новије време заводе се нови обичаји, који се лако могу мењати.Један од таквих је и куповина венаца за сахрану, затим даривање разним даровима свих који присуствују сахрани. И једно и друго изискују велике издатке, а потпуно је сувишно. Много би боље било да се новац за куповину венаца преда домаћину или тој кући, што би добро дошло у сношењу трошкова сахране.Такође се уобичајила велика и обилна припрема јела и пића за сахране, па се дешава да, када се гости наједу и напију, сахрана се претвори у гозбу, а учесници у пијаном стању почну да се недолично и неприкладно понашају. То је недопустиви грех према покојнику и његовој родбини.За четрдесетодневни парастос такође су везани бројни обичаји, међу којима је клање &bdquo;душног брава&ldquo;. То не спада у црквене и верске обичаје.После шест месеци или једне године, такође се могу вршити молитве, односно парастоси за умрле. Тада се, као и за четрдесети дан, припрема жито које освећује свештеник, излази се на гробље, пале се свеће и прекађује гроб. Парастоси се могу одржавати и чешће, а гозбе ни у тим поводима нису црквени обичаји.(Блиц Жена)БОНУС ВИДЕО:

Овај обичај на сахранама у Србији представља велики грех

Ваш коментар

Нема коментара