"Човек кад не умре на време, као ја, доживи многе трагедије"

Један од најзначајнијих филмских и телевизијских стваралаца са ових простора, редитељ, сценариста, историчар уметности и ликовни критичар Ђорђе Кадијевић, преминуо је данас у Београду у 94. години. Вест о његовом одласку саопштила је Југословенска кинотека, која је најавила да ће у септембру организовати ретроспективу његових филмова, као омаж аутору чији је рад оставио дубок и неизбрисив траг у домаћој кинематографији.Америчка филмска академија је његову &quot;Лептирицу&quot; уврстила на треће место, оцењујући страхоту коју изазива. Иза њега остаје и серија &quot;Вук Караџић&quot;, једина југословенска телевизијска творевина уврштена у Унескову ризницу светске културне баштине. Чувени редитељ је по занимању историчар уметности, а његова животна прича никог неће оставити равнодушним.Лако је бити Србин у Крагујевцу, треба то бити у Шибенику, где сам ја рођен, говорио је Кадијевић. Мој отац Гојко је био Србин, а мајка Милка Дулибић била је Хрватица, и како да се онда ја осећам, као неки Кентаур из неспојивих делова. По оцу сам Србин, по мајци Хрват, а ја сам Јужни Словен, тачније Југословен. Са губитком Југославије, изгубио сам и своју земљу.Фото: Јутјуб принтскрин/РТСКадијевићи су иначе пореклом из Црне Горе. У 18. веку добили смо презиме Кадијевићи јер смо се преселили у Имотско поље, где је живео неки познати кадија. Верује се да су неком од мојих предака говорили: &quot;Ти знаш све ко кадија&quot;, и тако смо добили тај префикс.Тешко ми је што данас не могу да одем у свој завичај, јер је то друга земља. У Хрватску само идем кад сам позван као културни радник. Не знам како бих био у свом родном граду дочекан и одбијам да се изложим таквом искушењу.Како сам добио имеРођен сам 6. јануара 1933. у истој улици у којој се родио и Арсен Дедић, у млетачкој кући породице моје мајке Милке из 18. века, испод тврђаве Свете Ане, која је била заштитник града. Навикао сам на буђење уз брујање хришћанских звона. Звонила су у исто време звона и православне и католичке цркве, а с нашег прозора могао се видети излазак сунца. Имам чежњу за својим завичајем, за тим погледом на море...У породичној игри тражења имена за прворођеног сина, одлучено је да се зовем Ђорђе. Мој отац је био велики поштовалац Карађорђа и дао ми је име по вожду, као да је слутио да ћу једног дана правити филм о њему. Мајка је волела име Јураја Далматинца који је градио Шибеник, а на српском његово име значи Ђорђе.Бег од усташаМи смо из Шибеника побегли 1941. од усташа да не бисмо завршили у Јасеновцу. Мој отац је био краљевски официр и одмах је заробљен од Немаца и одведен у војни логор у Хамелбургу. Мајка, сестра, моја бака и ја успели смо чудом да се извучемо из ХДХ и докопамо се Недићеве Србије. С мора смо побегли у Милошеву и Вождову аграрну Србију. Ви можете за Милана Недића да причате да је издајник и да је ишао и код Хитлера, али не можете оспорити да је хиљаде људи нашло уточиште у његовој Србији. Никад то не могу да му заборавим, спасао нас је вероватно сигурне смрти.Мој отац је планирао да студирам у Загребу. Да није било Другог светског рата оженио бих се као и он Хрватицом. Ми никад нисмо правили разлику, јер смо славили два Божића. Међутим, игром судбине дошао сам у Београд и аклиматизовао се ту још као дете. Тих година сећам се боље него што је било пре неколико дана. Све сте то видели у мојих филмовима и литератури... Када доживите катастрофе као што је Други светски рат, добијате велики капитал. Снимио сам десет филмова на ту тему користећи моје искуство и остало је за вечност.Леш на кућном прагуМогао сам лако постати мизантроп. Гледао сам као младић пакао. Сведок сам таквог пакла који је донео рат, али и 1944. кад су нас савезници бомбардовали. Трајало је то целу годину дана. Ниједан Немац није погинуо, а јесте више од 3.000 Срба. Бежао сам из куће која је била погођена бомбом, а после је била опљачкана, не од Немаца, већ од наших комшија.Фото: М. АнђелаИ даље ми је та сцена пред очима. Кад сам се враћао из бежаније од бомби Немањином улицом, само сам пазио да не станем на мртвака. Од тела се није видео асфалт. На прагу ме је затекао леш жене која је погинула. Замислите какво то може детињство да буде... Од тада сам изгубио поверење у човека и хеленски идеал... Схватио сам да живимо у свету који је добро описао у својим делима Алберт Ками. Бачени смо у неки туђи свет, а опет га волимо.Губитак оцаСпадам у ону категорију која се на романтичан начин назива несрећном. Почело је са губитком оца који је нестао за време рата, па прогањањем од стране нових комунистичких власти које нису трпеле емиграцију краљевских официра, пошто је мој отац отишао у Немачку и оженио се неком Швабицом. Колико ме је то болело што се он никад више није вратио...Срео сам се после неколико пута с њим. Долазио је он после у Југославију као службено лице и директор једне немачке фирме. Рекао ми је једном приликом да нам се није вратио јер је веровао да ће опет завршити у неком логору. Мислио је да ће му бити суђено, а могао је лако да постане и капетан ЈНА. Проценио је добро. Имао је тамо бољи живот. Никад после у животу нисам имао релаксиран однос с оцем. Живео сам за тај дан када ће се тата вратити, али то се никада није догодило.Страхоте мајкеА какву је тек страхоту прошла моја мајка! Иако професор југословенске књижевности и српског језика, није могла да се бави својим послом, већ је прала судове у кафани &quot;Морнар&quot; у Нушићевој улици. Избацили су нас из нашег стана и стрпали у један који смо делили са још две породице, а нас четворо - бака, мајка, сестра и ја. Имали смо право само на једну собу. Педесетих година прослављали смо кад је мама добила посао као писар у Дому здравља. Више није долазила кући преморена и са жигом да јој је муж издајник и емигрант. Међутим, на мене се показивало прстом.Сукоб с градоначелникомЧувени градоначелник Београда Александар Бакочевић ишао је са мном у Четврту мушку гимназију, а због оца умало га нисам убио. Окупили смо се сви у сали, а он је звао ђаке да иду на радну акцију. Питао је: &quot;Другови, ко неће да иде?&quot; Ја сам се јавио. &quot;Знаш, Бакоња, ја студирам музику и не могу физички да радим с будаком&quot;, а у то време су ми били и испити. Он онда каже да ја нећу да идем зато што ми је отац у емиграцији који једва чека да падне Тито како би се вратио на белом коњу у Београд, у земљу која би опет посла краљевина. Сви моји другари тада почињу да вриште и да ме гледају као чудовиште. После сам га сачекао на излазу из Гимназије и рекао му: &quot;Бакоња, мене можеш да зајебаваш колико ти је воља, али ако ми поменеш још једном оца, заклаћу те зубима.&quot; Окренуо сам се и отишао.Много година касније срећем се с мојим другом из гимназије на Пулском фестивалу. Приказује се мој ратни филм. После ме је он позвао на кафу и признао да му је тешко да се сећа тих дана. Рекао сам му: &quot;Ацо, ја се тога и не сећам&quot;. Касније ми је пуно помагао као градоначелник. Отварао сам &quot;Галерију 73&quot; на Бановом брду преотимајући ходник Општинског комитета Савеза комуниста. Почео сам одмах да излажем елиту и нису могли да је угасе. Кад сам направио изложбу икона на стаклу или актове Саве Шумановића под називом &quot;Гола жена&quot;, хтели су да затворе галерију, јер доводим попове и излажем порнографију. Морао сам да уложим велики напор да их убедим да се усред Москве налази Музеј икона, а и да је Шумановић сликао анђеле из својих снова. Он никада није био са женом, није знао за женску љубав и на њих је гледао као на божанство. У кризи сам отишао код Бакочевића, а он се смејао и неколико његових речи било је довољно да се нико више не буни због &quot;Галерије 73&quot;.Даље школовањеНисам ти рекао главну ствар. У уметност сам отишао јер је то било једино занимање где нисте имали шефа испред себе. Завршио сам историју уметности, али сам преузео најтежу обавезу - да снимим филмове.У шали умем да кажем да је серија &quot;Вук Караџић&quot; разлог због ког постојим. Серија је била државни, национални пројекат. Снимана је филмски четири године и има 16 епизода, а свака траје као играни филм, с екипом од преко стотину људи из свих делова Југославије на аутентичним местима и по европским државама кроз које је Вук пролазио.А био сам изложен сумњи јавности да то никад нећу направити. Међутим, доживео сам да је серија послата у Рим на највећи ТВ фестивал, а тамо освајам Гран при. Једини сам уметник, редитељ, код нас који је добио највеће могуће признање. Сада се тек говори да је то најбоља серија икад снимљена код нас, а за то сам добио и орден од Вучића. Прошло је од тада 30 година.Тежак животМогу рећи да сам био на великим искушењима. Било је периода кад су наступале паузе. Пропала ми је најлепша замисао да снимим серију о Светом Сави. Нисам је снимио због Нато бомбардовања. То би била лепша серија од &quot;Вука Караџића&quot;. Мени је професор био највећи византолог... Моје животно дело ми је ускраћено и све ми је однела, па и здрав разум.Смрти у породициАко човек као ја не умре на време, онда свашта доживи. Моја мајка и сестра су постале жртве злочина одмазде. У моју сестру се заљубио човек дупло старији од ње. Њој је било тек тридесет година. Осветио се и направио најјезивији злочин у Београду, што се памти, јер није хтела да се уда за њега. На крају се и сам убио. Морао сам ући у кухињу и видети та тела. Моја матична породична је тада била истребљена...Није то крај несреће. Доживео сам сва зла овог света. Моја ћерка је умрла од шећерне болести у 24. години, а шест година касније још страшнија болест напала је моју жену. Губитак ћерке и жене означио је почетак самоће која је неподношљива. Мој син се у међувремену оженио, одселио, основао своју породицу и он, наравно, брине о мени. Поносан сам на њега, он је мој колега, професор универзитета, доктор наука, али ја сам умро заједно са мојом ћерком и женом. Већ двадесетак година себе не рачунам у живе.КоронаУ свом дугом животу све сам преживео. Једино нисам био у затвору и хапшен. Преживео сам Други светски рат, претурио преко главе бомбардовање 6. априла, па савезничко и НАТО бомбардовање. Сада се борим с короном. Кад несрећни људски род спопадне зло, оно обично не пролази. Зато не мислим да ће се ово са короном тако лако завршити. Овај вирус ће се притајити, стално ће бити ту, као грип или сифилис, или чак куга и губа, који ни данас нису искорењени.Поново осећам стид због ове короне, као после Другог светског рата. Ми смо знали да ће тај који је покренуо рат да изгуби. Међутим, сада не знамо ни ко нам је непријатељ. Чека нас таква судбина да ће људи морати да ходају улицама у скафандерима. Пре смо могли да се склонимо у спољни свет, а сад смо сабијени у четири зида... Још увек смо у инерцији, а плашим се да ће нас убрзо сачекати беда. Ми не знамо ни да ли смо здрави или нисмо...Поруке о љубавиЈа сам био и остао Југословен, а дубоко разочаран пропашћу моје земље, постао сам идеолошки истомишљеник с Албером Камијем, који сваку људску заједницу сматра апсурдном. Моје Јеванђеље је његов &quot;Мит о Сизифу&quot;.Сада, у последњим данима, недељама и месецима свога живота промишљам какав је то свет у коме живимо. Корона је сувише велико искушење. Сви мисле да ће то престати до идуће године... Ми њу не можемо да истребимо. Најгоре што она није живи организам, већ једна структура која се активира умножавањем док вас не разори. Ви немате шансе да преживите.Кад човек проживи живот сличан мом, онда се сети Светог писма и цара Соломона. Он каже: &quot;Боље је мртвима него живима, а најбоље је онима који се никада нису ни родили&quot;. Природа нас је осудила на смрт кад смо се родили и унапред смо жртве тајанствене силе. Ако је тако, ми чинимо нешто дивно, волимо... Умемо да се убијамо, мрзимо, међутим, волимо тај свет... Ако постоји Господ, глупо је рећи да Бога има, као и рећи да га нема.Верујте само да смо сви од истог оца и мајке и да је наша највећа моћ - моћ опраштања. Љубав је јача и од смрти. Ако има Бога, он је само љубав. Гајити љубав, па и волети непријатеље своје, то је највећа порука. Живео сам умејући да волим. То је квинтесенција мог живота.Два пута ме је Тито звао на БрионеПосле Пулског фестивала имао сам прилике да два пута будем позван на Брионе. Тада сам увидео да Јосип Броз нема неко знање из уметности, али да има афинитет и да јако воли друштво уметника. Колико год је био шармантан према људима који су се бавили уметношћу, он је био човек чији је гнев био страшан. Броз је имао модел меке диктатуре, па је долазило до парадокса. Рецимо, ја шест година нисам могао да снимам, али истовремено сам са својим дотадашњим филмовима ишао по светским фестивалима и представљао земљу. Никада нисам био члан партије и нисам гајио идеолошки култ према Брозу, али он је један од тројице наших политичких генија. Први је био Милош Обреновић, а други Никола Пашић. О свој тројици сам снимао филмове.(Курир)БОНУС ВИДЕО:

"Човек кад не умре на време, као ја, доживи многе трагедије"

Ваш коментар

Нема коментара