Исповест Павићеве удовице: Водили смо љубав 100 дана заредом

Његов живот обележио је његов други брак, са Јасмином Михаиловић, коју је волео више од свега. Она је наставила да преноси животну причу свог мужа, а за магазин &quot;Глорија&quot; открила је неке детаље из њиховог приватног живота.Јасмина је Милорада срела први пут као студенткиња, када је закуцала на врата његовог кабинета на факултету:- Био је то 27. мај 1986. године кад сам ушла код њега у кабинет на Филозофском факултету. Тема мог дипломског рада биле су његове приче. Требала ми је библиографска грађа, а пошто је није било о савременим ауторима, била сам приморана да се консултујем са самим писцем. Требало ми је два месеца да се усудим да му телефонирам. Имала сам три броја неких Милорада Павића у Београду. Нисам знала ни где живи. И једног дана сам се усудила да позовем. Имала сам написан текст: &lsquo;Добар дан, ја сам та и та, радим дипломски рад и желела бих...&rsquo;, а онда ме је дубоки мушки глас, који ме је већ тада миловао, питао: &lsquo;А зашто то радите? &lsquo; Све сам очекивала осим тога. Рекла сам нешто немушто, &lsquo;зато што волим ту прозу&rsquo;. Заказао ми је за сутрадан у подне, у његовом кабинету. Тако је почело. Познанство.Фото: И. Маринковић- То је после прерасло у сарадњу, у међувремену сам добила дете, радила на разним местима, школама, у Институту за књижевност, али сам била опседнута Павићем, његовим причама и били смо у контакту. Ипак, постојала је велика дистанца, нисам могла да претпоставим да међу нама може ишта да се деси. То је трајало пет година, све до 1991. године. Тада сам радила у једној невладиној организацији која је имала задатак да лобира да Милорад Павић добије Нобелову награду за књижевност. Ишли смо на разне књижевне вечери, па је тако била једна и у мом Нишу, у Народном позоришту. Били смо гости хотела, свако је имао своју собу, али постало је јасно да наш однос не може више да буде без додира и тада смо се додирнули. Знали смо да не можемо да будемо љубавници. Није то било поштено ни према нама, ни према нашим породицама, а и знали смо да је тако јаку везу немогуће одржавати као тајну. Те ноћи у Нишу схватили смо, после пет година, да више то не можемо да кријемо сами од себе. Све је било на дистанци много година, а онда је букнуло. Он ме је запросио, али нисам могла да изађем из брака јер сам имала мало дете, од четири године.Убрзо након тога, Павић је запросио Јасмину, упркос чињеници да су обоје били у браку.Фото: И. Маринковић- А он је већ имао одраслу децу: ћерку од 27 и сина од 31. Осим тога, ја сам имала добар брак и рекла сам Милораду: &lsquo;Ја то не могу.&rsquo; Током тих месеци, од децембра 1991. до априла 1992, било је јасно да ипак морам да се откинем од свог бившег живота. Онда је он позвао моју маму, отишли смо на вечеру и тада ме је запросио. Мој развод је трајао врло кратко, а његов четири године. Бранка Павић није била рада да се то икаквим договором реши. Сада нема сведока да ми то потврде, али мислим да је тај брак и без мене био готов. Његова супруга, историчарка уметности, тешко је то поднела. А Милорад је њој све оставио. Он ју је обезбедио, не само децу него и ширу породицу. Увек је бринуо да сви буду задовољни. Путујући с њим, имала сам списак лекова и свих потрепштина, од прашкова до парфема, коме шта треба да се купи.- Он је изашао из брака и понео је само рукописе, писаћу машину и нека лична документа. Изнајмили смо стан у тадашњој Улици Георгија Димитрова, тачно преко пута Ташмајданског парка, где је сада Павићев споменик. Нисмо имали ништа, купили смо решо, пластични сто, столице... Ужасно смо се осећали тада. Све је то било толико тешко и толико превратнички, на толико нивоа превратнички да не желим да се сећам. Ми нисмо знали да ли ћемо умети да живимо заједно, јер једно је љубав и литература, а друго је стварни живот. Мислила сам да нећу издржати тај живот с Павићем јер је он посвећен послу. Имао је војнички начин живота кад је рад био у питању.Фото: Анђела Стевановић- Венчали смо тек 1996, кад је завршена бракоразводна парница. Жалили смо се Капоровима како никако да се оконча тај процес. Онда је Мома рекао: &lsquo;Слушај, Мишо, обуци одело, стави кравату, направи сендвич, седи на клупу и немој да излазиш из суда док не добијеш папир - рекла је Јасмина.- Милорад је био збуњен: &lsquo;Све је то у реду, али ја не једем сендвиче.&rsquo; Ипак, сутрадан се обукао, ја сам му спремила сендвич, отишао је у суд и добио папир. Већ следеће недеље смо се венчали у овој соби, где сада седимо. Једино нисам знала да ли треба мој син да присуствује, имао је осам година. Ипак није. Желели смо да се венчамо и у цркви, али она не толерише толику разлику у годинама, а нас је делила 31 година.Њхов брак био је испуњен међусобним поштовањем, љубављу, сексом и посвећености. Увек су били ту једно за друго и једно другом довољни.- Мени је Милорад био довољан на свим равнима. Ништа ми није фалило, апсолутно ништа. С њим је било веома забавно и та његова духовитост, то засмејавање, самоиронија, то ме чак спасло.Фото: И. Маринковић- Много смо путовали, много људи сретали и много ме је подржавао да пишем. А врло је тешка била одлука да поред једног светски славног писца и ја пишем белетристику. Често сам била врло усамљена јер је Милорад доста времена проводио са својим јунакињама, а оне су биле раскошне. Била сам љубоморна на њих. И кад је писао &lsquo;Друго тело&rsquo;, које је мени посвећено, опет сам била љубоморна. Каже: &lsquo;Сад си ти главна јунакиња и опет си љубоморна. Женама никад није доста љубави.&rsquo; Никад ме није критиковао, и то ми је било јако жао, био је много заљубљен у мене и њему се свиђало све што напишем. У томе нисам имала никакве помоћи од њега. Евентуално би нашао да фали зарез или да је испало неко слово, и то би било све. А ја сам била немилосрдна према њему. Имао је гвоздену дисциплину кад је писање у питању. Он је увек спавао по подне, бар мало, и говорио је да је успео да уради толико много јер је од једног дана правио два. Писао је током целог дана, а пред завршетак сваког романа изгледао је као човек који је спреман за Хитну помоћ.- Много је волео да ме облачи, а то што је он бирао мени се свиђало. Много му хвала на томе, један је од ретких мушкараца који је имао тај дар. Сећам се, одемо у неки бутик у Паризу, он седне и тражи шта ће да ми обуку, а ја као нека манекенка излазим и шетам, а он ужива. Скоро сам нашла неку бунду коју ми је купио, то је као из &lsquo;Евгенија Оњегина&rsquo;, претешка, не може да се носи. Он је најискреније уживао у женама. Стално је говорио да је за писца важно да има и мушки и женски принцип, и да је &lsquo;Илијаду&rsquo; написао мушкарац, а &lsquo;Одисеју&rsquo; жена. Обожавали смо музеје и кад бисмо завршили све послове, ишли смо по галеријама, волели смо ту &lsquo;енергију слике&rsquo;, то нас је одмарало.- Еротска снага Милорада Павића је била стравична. Често је говорио: &lsquo;Да нисам писац, био бих Казанова.&rsquo; Мислим да та велика уметност има везе с либидом. Он је стварно био добар љубавник. Код њега није слабила еротска енергија јер пише, напротив, она је јачала. И с тим немају везе ни године ни болест. Мени стварно никад није био потребан други љубавник, нити да погледам другог мушкарца. Он је задовољавао сав мој свемир. Сви су говорили да је 31 година велика разлика, па сам се и ја некад питала како ће то функционисати, али то није била препрека, напротив. Нон-стоп смо водили љубав, на свим могућим местима, ливадама, шумама, колима, где год бисмо се нашли, још ако је негде било забрањено, утолико нам је било драже.Фото: Анђела СтевановићСтан нам је постао досадно место за такве ствари. Дешавало се да сто дана у континуитету имамо секс сваког дана. И док је лежао на самрти у Ургентном центру, у одељењу за инфаркте, мажем му неку швајцарску крему за лице и све време размишљам како да последњи пут водимо љубав.Кад се споји еротика са стваралаштвом, то онда има моћ која стварно досеже до свемира. И врло често током сексуалног односа, кад ја паднем на његову главу и чело, осећала сам да смо једно биће. То је нешто најмоћније на планети Земљи. Знам да се о овоме обично не говори, али то је суштинска ствар. Кад сам први пут после инфаркта дошла код њега, он ми је био секси у оној црној мајици. Водио је рачуна и на самрти како ће изгледати.- Два пута сам била трудна с Милорадом. Оба пута је плод угинуо, али обоје нисмо желели више деце, хтели смо да књиге буду наша деца. Наша веза је до последњег момента била обојена тим еротским набојем. Чак и кад смо били у страшним брачним свађама, кад бисмо прошли једно поред другог, онда је то била страшна хемија.Јасмина и Милорад заједно су пребродили и највећу трагедију која се писцу догодила, самоубиство његове ћерке Јелене.- Са Јеленом сам била и пријатељица, ишли смо на кафу, али била је болесна, имала је неку ужасну депресију. После њене удаје и рођења детета деловало је као да се болест потпуно смирила. Изгледа да је болест кренула да се враћа, она је престала да узима лекове, нико није могао да је натера на то. Десила се та трагедија кад је имала 43 године, и ћерку од четири године. Ми смо били на одмору на Златибору, дан пре њене смрти разговарали смо телефоном, управо је била завршила курс фотографије, два дана раније имала је самосталну изложбу... Мене је позвао новинар и врло безочно ми саопштио све детаље самоубиства, како се бацила са седмог спрата. Нисам знала шта да радим, позвала сам прво њеног брата Ивана, а Милорад је био са својим биографом Радованом Поповићем у кафићу. Полиција се никад није јавила. Сели смо у кола и дошли у Београд. Мислим да га је то дотукло.(Глориа)БОНУС ВИДЕО:

Исповест Павићеве удовице: Водили смо љубав 100 дана заредом

Ваш коментар

Топ коментари

Sanu Otpad

Kama prekosutra