ОЉА О ЂОЛЕТУ: Деца и ја смо храбро прихватили неминовност

Оливера Балашевић с времена на време на друштвеној мрежи Инстаграм са својим пратиоцима подели понеку фотографију, а сада је угостила новинаре у њиховој омиљеној пекари у Новом Саду.- Тренуци проведени са њим су заправо деценије... Тренуци без њега су океан тишине и тешко да их можемо преименовати! Али и са Титаника има преживелих, а како не би било са &quot;Беле лађе&quot; Панонског морнара, мог Ђорђа?! Наша деца и ја смо храбро прихватили неминовност. Не прође дан а да се не пусти суза, онако дечје кроз смех присећајући се живота и одрастања уз његову љубав, брижност, духовитост... - рекла је Оливера за &quot;Глорију&quot;.Фото Д. МиловановићЂорђе недостаје многима, а не само својој породици.- Ђоле је и недостајање имплементирао у своје трајање, стога и тај осећај недостајања постоји само као још један параметар његовог трајања. Породица је, уз све интимне напоре, остала свесна да је сведок једне етапе коју неки људи (не сасвим оправдано) називају празнином. Успели смо да се консолидујемо и оснујемо Фондацију Балашевић као једину адресу која разматра и селектује иницијативе и предлоге који би подразумевали коришћење ауторског дела под именом, како рекосте, балашевићеваца - прича Оливера.Фото: Танјуг/Зоран ЖестићОна се осврнула и на њихове шетње поред Дунава.- У Новом Саду смо, европској престоници културе. Са речју &quot;култура&quot; први пут сам се сусрела у петом разреду на часу познавања природе када нам је наставница представљала жито, овас, јечам и остале житарице као пољопривредне културе. Одрастали смо и прихватили ову реч тако, здраво за готово, и заборавили да све на овом свету, па и култура, потиче из семена. За Нови Сад титула европске престонице јесте двострука, с обзиром на то да је он и као војвођанска престоница - синоним за раскошну житницу. Жао ми је што у програму обележавања &quot;Европске престонице културе&quot; нисмо могли да видимо наговештај и те културне чињенице, која траје драстично дуже од ове манифестације. Рецимо да смо данас у пекари Виолета помало и због тога. На сентименталном сам пропланку своје младости, негде послеТВ Дневника, са већ добро подешеним ухом за звиждук под прозором своје студентске собе. У сам смирај градске вреве (тад би градска врева утихнула доста раније), Ђорђе и ја били бисмо једини шетачи крај Дунава (канда и он са градском вревом мало успори?), а Кеј би одзванјао мојим смехом, који би Ђорђа све више мотивисао да прича и карикира своје анегдоте и досетке из школских дана, све до вајући ону најсочнију за последње метре Кеја, баш пред официрском Кулом, да бих на том месту праснула у смех, а он би ми ставио руку преко уста говорећи: &quot;Тише, овде станују војна лица, ако нас чује неки официр - готови смо.&quot; Свака од тих шетњи била је праћена облаком мириса свежег пецива и када бих га зачуђено питала откуд му топло и свеже пециво, рекао би ми да се такве переце у то доба могу пронаћи једино на Темеринском друму у пекари Виолета, чувеној по томе што би одоцнелим момцима пекари из ноћне смене џентлменски кроз одшкринути шалтер дотурали мирисни, тек испечени џокер за уснуле девојчице које ослушкују звиждук - наводи она.Фото: Н. Фифић- Први комади хлеба које смо Ђорђе и ја заједнички појели припремљени су у овој пекари. Пре него што ћу своје Двориште заменити студентском собом, моја мама, коју судбина није наградила погледом кроз вео на свој будући живот, као малу би ме неодољиво подсећала на невесту када год би тестом, прозирним попут тила, завртела изнад своје главе. То је било тесто за питу кромпирушу, а од његових окрајака које би пржила на рингли правила је &quot;прженице&quot;, и упркос тако једноставном називу, данас ми није једноставно да објасним укус детињства који, срећом, никада није нестао. Мамине &quot;прженице&quot; из детињства подељене са братом, као и переце из младости поједене са мојим Ђордем на Кеју, све ме више уверавају да је рецепте за припремање једноставних пецива лако формулисати, међутим, како објаснити ону синестезију... Онај сентимент који непрестано опомиње да су мириси и укуси неких пецива једноставно непоновљиви и да није више реч о храни већ о мирисима и укусима успомена - испричала је Оливера у емотивној исповести.(Глорија)За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо &quot;на ти&quot;.Нова димензија новости, ваш &quot;Nportal.rs&quot;.

ОЉА О ЂОЛЕТУ: Деца и ја смо храбро прихватили неминовност

Ваш коментар

Нема коментара