УМИРАО ЈЕ У ЊЕНОМ КРИЛУ: Последњи Миланови тренуци пред смрт

Милан Младеновић рођен је у Загребу, 21. септембра 1958. године, а у шестој години са породицом се преселио у Сарајево.Крајем седамдесетих година основао је свој први бенд &quot;Лимуново дрво&quot;, да би након неколико година настао његов први значајнији састав - &quot;Шарло Акробата&quot;. Због несугласица бенд се распао, а Милан је оформио нову групу &quot;Катарина ИИ&quot;, која је касније променила име у &ldquo;Екатарина Велика&rdquo; и лансирала се у сам врх југословенске рок сцене.View this post on InstagramA post shared by Amira Medunjanin (@amira_medunjanin)За Милана Младеновића рокенрол био је начин живота, а музика, како је говорио, ваздух који је удисао:- Почео сам да свирам у четвртом разреду основне школе када ми је отац купио акустичну гитару на којој је писало Танго, потом сам ишао у музичку школу и научио неке акорде. Било је то у Сарајеву где смо се доселили када сам имао шест година и на чудан начин мислим да је оно мрачно утицало на мене. Био сам страшно ратоборан, истинољубив и стално сам се тукао са старијима од себе. Они су ме наравно млатили, и долазио сам кући крвав, плачући, што је трајало до 1970. када смо се преселили у Београд.- У Сарајеву сам имао најбољег пријатеља Амера са којим сам идући улицом стално певао Битлсе. Тада сам желео да када порастем постанем један од њих. У том периоду много сам читао, што ми је остало као потреба и касније. Стално сам мењао укусе, час би ми се нешто свидело, а час не би. Сећам се да сам махнито читао Александра Диму и то испод клупе за време часа због чега сам и оћоравио, па сам касније морао да носим тегле на очима и нисам видео белу мачку у мраку -причао је Милан у емисији &quot;Три жеље за златну рибицу&quot;и додао:Фото: Архив Новости- Кад сам дефинитивно одлучио да се бавим рокенролом то се мојим родитељима уопште није допадало, али сам се на крају изборио да се навикну на то, а онда би им било драго када прочитају моје име у новинама. Почели су активно да ме помажу и подржавају. На неки начин као и сви други људи, и ја сам савршена мешавина својих родитеља. Чини ми се да сам жесток на мајку и благ на оца, а када је реч о физичком изгледу, једино са сигурношћу знам да сам нос наследио од тате.Милан је важио за великог шармера, за којим су уздисале београдске, али и даме широм Југославије. О његовом приватном животу мало се знало, а много полемисало. Последње године провео је са Мајом Маричић која је била његова највећа животна љубав, и којој је посвећена песма &ldquo;Очи боје меда&rdquo;.Током кратког прекида у њиховој вези, његово срце на кратко је успела да освоји и новинарка и водитељка Луна Лу.View this post on InstagramA post shared by ~EKV~tribute to (@tribute_to_ekv)- Није баш пријатно када људи желе са вама да причају и онда када нисте расположени за то. Више не могу нигде да одем, не могу да радим оно што желим. Људи ме све чешће малтретирају. Не могу да се помирим с тим преувеличавањем на свим пољима, изгубљеним временом које проведем у разговору са онима који ме зову без икаквог разлога и хоће да чују само трачеве. То уме да буде врло непријатно -изјавио је Милан у поменутом интервјуу.У августу 1994. године, након наступа &quot;Екатарине Велике&quot;на фестивалу у Будви, Милан Младеновић пребачен је у болницу где му је констатован рак панкреаса. После три месеца борбе, 5. новембра 1994. године, преминуо је исцрпљен у 36. години и са свега 35 килограма.Његову смрт пратиле су бројне контроверзе. Полемисало се о томе да ли је користио опијате, а њему блиски људи тврдили су да је био изузетно одговоран, строг, посвећен читању и да није користио дрогу. Други су, пак, заступали мишљење да је умро од АИДС-а који је добио као последицу дугогодишњег конзумирања наркотика.- Извесно је да кроз живот идем стихијски, па где се зауставим. Једно је сигурно -никад не знам где ћу кренути. Ја не могу да певам о ванземаљској љубави, ако ме гуше и раздиру овоземаљски јади. Стојимо на рубу изнад неке разјапљене провалије која с нестрпљењем чека да нас прогута, а изнад нас, разбуктала се вулканска лава која почиње да цури, растеже се по нама. Чини ми се да смо стиснути, не можемо ни корак назад, али ни напред&hellip; Борите се за своју личну слободу, не дозволите да вас неки лажни сребрњаци и криво оправдане норме угуше, борите се за живот. За крај бих рекао само да ми ни у ком случају није жао што сам све ове године протраћио на тако неозбиљну ствар као што је рокенрол, и мислим да поштеније и искреније нисам могао да потрошим све те године -речи су којима је завршена његова монографија.Поред његових родитеља, клавијатуристкиња ЕКВ-а Маргита Стефановић била је једини сведок трагичног одласка Милана Младеновића. Она је својој пријатељици описала како је изгледао његов последњи дан.View this post on InstagramA post shared by amarcord (@amarcord_rs)- Мада је навикла да се суочава с губицима, доживела је смрт родитеља и многих пријатеља, смрт Милана је потпуно пореметила Маргиту. Дан пре Миланове смрти, 4. новембра 1994. Маги је била у свом стану на Славији. Зазвонио је телефон. &quot;Можеш ли да дођеш до нас? Милан само хоће тебе да види&quot;, вапила је Миланова мама Даница. Маги је одмах ухватила такси и отишла до стана Младеновића на Новом Београду. Милан је лежао у кревету. Било је мрачно. &quot;Немој да плачеш, све смо ово знали&quot;, рекао је Милан. Затражио је да стави главу у крило код Маргите и да га мази по глави. То су често радили. Заспао јој је у крилу. Остала је неколико сати сама с њим. На растанку му је рекла &quot;Видимо се сутра&quot;. Није јој ништа одговорио. Само ју је нежно погледао. Сутра је преминуо -испричала је Лидија Николић, ауторка Маргитине биографије &quot;Осећања. О. Сећања&quot;и њена блиска пријатељица.View this post on InstagramA post shared by @decakizvode_За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо &quot;на ти&quot;.Нова димензија новости, ваш &quot;Nportal.rs&quot;.

УМИРАО ЈЕ У ЊЕНОМ КРИЛУ: Последњи Миланови тренуци пред смрт

Ваш коментар

Нема коментара