ЉУБА И ЂУЗА ВОЛЕЛИ ИСТУ ЖЕНУ: Она изабрала ЊЕГА

Nije on njemu bio prijatelj,cim mu je preoteo zenu,to prijatelji ne rade,a zene ko zene

О онима који више нису међу нама све се најлепше каже. Љуба Тадић, Бог да му душу прости, пре него је постао неким случајем глумац био је као млад београдски хулиган. Тамо негде 1948. године смо се ја, тада 17 година, и глумачки партнер исте старости, после снимања за филм у коме смо обојица тада играли, на Теразијама у каснији сат сусрели са Љубом и његовом групом. Сакривени у улаз једне рање, истрча Љуба са осталима на нас двојицу као авети, претећи нам батинама. Вероватно су били сви пијани па су у том стању тражили чарку. Извукосмо се некако нас два без последица али Љубу нисам заборавио. Сретао сам га касније по Београду али на мене није обраћао пажњу јер ме је, као и случај који се међу нама одиграо, сигурно заборавио. Елем, ја се глумом више нисам бавио и пред крај 50-тих година сам наставио живот у иностранству али сам наредних година посећивао Београд. Боравећи у њему сам, мислим да је то било током 90-тих година, после вечере код пријатеља негде око поноћи узео такси за превоз до хотела. Случајност је хтела да у пролазу испред "Мадере" видим Љубу са Ацом Обрадовићем ("Др. О) где очевидно чекајући на неки такси у пролазу. Замолим шофера да стане, па познавајући Ацу од раније понудим обојици да их повезем до њихових кућа што они прихвате. Аца објасни Љуби ко сам ја и да сам се својевремено као млад бавио филмским послом што је љубу обрадовало да чује. Био је то у односу на ону 1948. годину јуедан савим други човек. Нежан у обраћању, пун такта, уљудан Господин. Аца нас је напустио код "Народног позоришта", а ја са Љубом наставио пут до његовог боравишта. Не могадох да се уздржим, па сам га без труни пребацивања подсетио на наш давни сусрет из 1948. године. На конкретан случај се није могао да присети али ми рече да је у то време као млад заиста из обести и незадовољним начином живота био наклоњен силеџиству јер се уз алкохол њиме доводио у равнотежу. Молио ме је искрено да му незгоду из 1948. опростим и заборавим је. Умирио сам га убеђењем да бих тај догађај и ја сигорно избио из главе да Љуба Тадић из 1948. није постао овај Љуба какав је сада. Код опроштаја смо се изгрлили и као да смо од малена блиски другари, изљубили и договорили да се код мог следећег боравла у Београду сретнемо код "Мадере". До тога, на моју жалост, његовим одласком од нас више није било могуће. Остао ми је и остаће ми у неизбрисивом сећању и поштовању.