Бјелин говор Живићу, а онда су запевали "Јелени умиру сами"

Од њега су се опростиле бројне колеге, пријатељи, чланови породице...Међу присутнима су били глумци Радош Бајић, Драган Бјелогрлић, Андрија Кузмановић, Слободан Бода Нинковић, Сергеј Трифуновић, Марко Гверо, Гордан Кичић, Војин Ћетковић, Драган Маринковић Маца, председник Народне скупштине Републике Србије Ивица Дачић, певачица Зорана Павић, некадашњи ватерполиста Данило Икодиновић...Емотиван говор над Живићевим гробом одржао је Бјелогрлић који је почео речима: &quot;Јелени умиру сами...&quot;, из песме групе &quot;Последње игре лептира&quot; коју је потом запевао хор док је сандук спуштан у раку.- Шта радити када оде човек са душом нежне, крхке и давно рањене срне? Како рећи збогом том топлом, широком и раздраганом осмеху? Како се опростити од те врцаве радости која нас је опчињавала? А у ствари је само покушавала да сакрије и забашури тужни поглед, своју нежност. Ја сад треба да се опростим од тебе. Треба да ти кажем како ти сад негде идеш и да те сви ми више никад нећемо видети, срести и загрлити. Како се то ради? Које су то речи? Најрађе бих да ти некако покажем како сам те пуно волео, јер не знам, нисам сигуран да сам ти то заиста показао када је било време. То ме сада боли. Али верујем, да си ти то ипак знао и осећао.- Више од петнаест година, преко две стотине пута, опраштали смо се на сцени. Обојица смо плакали, сваки пут. Мартини је плачући давао своју ташну Марфију не би ли га умилио да остане и не остави га. Ту ташну си ми полконио за мој педесети рођендан. Ја сад, ево, плачем. Хтео бих да ти дам ту ташну, да те замолим некако да не идеш. Знам да је узлауд, да је то немогуће, али верујем да ћу ти је ипак једном дати и да ћемо плакати и смејати се, као некад. Јелени умиру сами, али ти, Марко, остајеш у срцима људи који имали срећу да те познају. Зато ће прича о крушевачком Петру Пану са Црвеног крста дуго живети. Легенда о чудесном глумцу широког осмеха, нежних и тужних очију. Добри мој Марко, Мартини, путуј са твојим топлим осмехом, са твојом крхком, нежном и само теби знаном тугом. Нама остаје да те волимо и чувамо сећање на тебе. Нека ти је вечна слава!

Бјелин говор Живићу, а онда су запевали "Јелени умиру сами"

Ваш коментар

Нема коментара