SNAGA DODIRA: Fizička prisutnost drugih važna za zdravlje

Tokom jednog popodnevau septembru 2018. godine, šest godina nakon što mu je prilikom nesreće na radu industrijska transportna traka uništila levu podlakticu i šaku, Brendon Prestvud iz Severne Karoline stajao je pred svojom ženom s tako složenim izrazom lica, prepunim napetog iščekivanja, da je delovalo kao da se lomi između smeha i suza. Među grupicom koja se okupila oko Prestvudovih, neko je mobilnim telefonom snimao neobičnu sliku: lepu ženu s dugom kosom i naočarama, bradatog čoveka s belom protezom od lakta do prstiju i žicu koja je išla od kompjutera, ispod njegove košulje i u njegovo rame, piše Sintija Gorni u tekstu za &quot;Nacionalnu geografiju&quot;.Odnosno, baš kroz kožu, tako da je Prestvud &ndash; njegovo telo, a ne proteza &ndash; na jedan tren bio doslovno uključen u struju. U sklopu niza inovativnih eksperimenata međunarodnog tima neurologa, lekara, psihologa i biomedicinskih inženjera, Prestvud je dozvolio hirurzima s klivlendskog Univerziteta Kejs Vestern Rizerv da zaseku kraj njegove leve ruke i na potkraćene živce i mišiće pričvrste sićušne električne provodnike. Posle toga Prestvud je, kad god bi skinuo flaster koji ih pokriva, mogao da vidi žice koje vire iz njegove kože.&quot;Da, eto, to su žice&quot;, Preston bi govorio sam sebi, &quot;koje izlaze iz moje ruke.&quot;Foto: ProfimediaProtraćio je previše vremena izgubljen u depresiji nakon nesreće. Sad je osećao da njegov život ipak ima smisla. Nekoliko meseci je redovno putovao u Klivlend kako bi mu istraživači pomagali u pričvršćivanju eksperimentalne protetičke ruke iz nove generacije veštačkih udova sa unutrašnjim motorom i prstima osetljivim na dodir. Ti su uređaji stručnjacima za rehabilitaciju naročito zanimljivi, ali ono što je tim s Kejs Vestern Rizerva najviše hteo da istražuje nadilazi poboljšano upravljanje novim potezima. Istraživače je zaista zanimao &ndash; i to je bio fokus njihovog istraživanja, svaki put kada bi poseli Prestvuda u laboratoriji i uključili njegove žice u kompjuter &ndash; doživljaj ljudskog dodira.Zbog toga što je ta kritična međuigra kože, živaca i mozga tako prokleto, tako divno složena &ndash; za razumevanje, za merenje i za rekonstrukciju koja bi se činila&hellip; ljudskom.Ovo nije baš naučni opis, ali Brendon Prestvud primer je upravo toga. U Laboratoriji za obnovu čula, dok su ga istraživači u Kejs Vestern Rizervu podvrgavali testovima, rezultati su bili ohrabrujući; na primer kada je Prestvud protetičkom šakom obuhvatio kvadar od pene, osetio je pritisak oko pene. Vezu. Golicanje za koje se činilo da dolazi od prstiju kojih više nema.Ejmi Prestvud nije mogla da se pridruži svom mužu u laboratorijskim sesijama u Klivlendu. Tek su tog septembarskog popodneva, kada je došla na istraživački simpozijum u Merilendu, gde je Brendon bio jedan od demonstratora nove tehnologije, njih dvoje mogli da stoje jedno drugome nadomak ruke dok je Brendon nosio eksperimentalnu protezu sa ukopčanim žicama u ramenu.Brendon na telefonu čuva video-zapis onoga što se dogodilo nakon toga. I dalje uznemiren kada o tome govori. Niko nije uređivao ili menjao taj snimak; vidite samo u velikoj prostoriji dvoje ljudi jedno naspram drugog, kojima je nelagodno i snebivaju se, kao adolescenti na prvom plesu. Brendon gleda u svoja stopala, gleda svoje protetičke prste, smeši se. Desnom, zdravom rukom, poziva Ejmi da mu priđe sleva: dođi ovamo.Sve opsežnija literaturao čulu dodira prepuna je novih naučnih otkrića, hipoteza i neverovatnih tvrdnji za budućnost &ndash; ali želim da opišem četiri sekunde tog video-zapisa kada Ejmi obavija prstima Brendonovu protetičku ruku. NJegova glava se naglo uspravi. Oči mu se rašire. Usta mu se otvore. Ona ga gleda, ali Brendon ukočenog pogleda očigledno ne videći ništa. &quot;Mogao sam da osetim&quot;, rekao mi je. &quot;Dobio sam povratnu informaciju. Dodirivao sam je. Plakao sam. Mislim da je i ona plakala.&quot;I jeste. Onog dana kada mi je pokazao snimak u jeku pandemije, sedeli smo na otvorenom; Prestvud je satima pre toga bio u laboratoriji i hteo je da puši. Tog jutra smo se prvi put upoznali uživo. Ne mogu da se setim kako smo razrešili onaj nespretni trenutak &quot;hoćemo li da se rukujemo ili nećemo&quot; &ndash; nespretan ne zato što je Prestvud imao samo jednu ruku, nego zato što se činilo da svako na kugli zemaljskoj i dalje pokušava da shvati kako da pristupi drugima, do koje mere da se približi, kako da se dotakne.Možda se sećate fotografija kako se ljudi tokom pandemije grle preko zavese za tuširanje ili najlona koji visi. Ovaj časopis je objavio jednu posebno dirljivu: plastična folija pričvršćena je na konopac za veš; s plastikom između sebe, žena i njena ćerka se grle prvi put posle nekoliko meseci. I te kako poznajem zvuk i osećaj tog trenutka &ndash; i moja ćerka je improvizovala nešto slično nakon čudne i bolne sezone udaljenih poseta s druge strane dvorišta, i još uvek mogu da prizovem u sećanje milinu tog zagrljaja.Foto: ProfimediaPreko barijere, da. Šuštave, klizave. Plastične. Rekli biste, umanjuje doživljaj. Ali moje &quot;stanje potrebe&quot;, kao što to opisuje neuronaučnik Fransis Mekgloun sa Univerziteta DŽon Murs u Liverpulu, bilo je preozbiljno da to primetim. &quot;Slično je kao da vam nedostaje vitamina&quot;, rekao mi je Mekgloun. &quot;Potrebna vam je nova doza.&quot;Doza čega tačno? Moja baka bi me pogledala popreko zato što smatram da je to pitanje koje zaslužuje odgovor. Ali neurolozi i psiholozi sada imaju biološke markere pomoću kojih mogu da objasne ono što mnogima intuitivno izgleda očigledno &ndash; da je većini ljudi potrebna fizička prisutnost drugih, umirujući dodir drugih, da ostanu zdravi. Pogledajte ovu prozu koja zvuči akademski pre nego što vam kažem gde se prvi put pojavila:Dodir je temeljni vid društvene interakcije, koja je temeljna ljudska potreba&hellip; Socijalni dodir smiruje primatelja dodira za vreme stresnih događaja&hellip; Može smanjiti aktivaciju u područjima mozga vezanim za pretnje&hellip; Može da utiče na aktivaciju puta stresa u nervnom sistemu, smanjujući nivoe hormona stresa. Ustanovljeno je da podstiče otpuštanje oksitocina, neuropeptida koji se proizvodi u hipotalamusu&hellip; Povišeni nivoi oksitocina povezuju se s višim nivoom poverenja, kooperativnog ponašanja, deljenja s nepoznatim osobama, delotvornijim razaznavanjem emocija drugih osoba i konstruktivnijim rešavanjem sukoba.Ovo je odlomak iz parnice na saveznom sudu protiv zatvaranja u samice. Advokati koji su podneli ovu tužbu staru deset godina, u ime zatvorenika u kalifornijskom zatvoru najvišeg nivoa sigurnosti, tvrdili su da se praksa dugogodišnje izolacije zatvorenika &ndash; uz složen sigurnosni sistem koji skoro sasvim onemogućava fizički kontakt s drugima, pa čak i čuvarima &ndash; pretvorila u nezakonitu, okrutnu i neobičnu kaznu. O pojedinostima nagodbe i dalje se raspravlja na sudu, ali deo trajnog zapisa sada čini stručni izveštaj profesora psihologije Dačera Keltnera sa Univerziteta Berkli u Kaliforniji, koji više od petnaest godina predaje i vodi istraživanja u vezi s naukom dodira. &quot;To je naš najraniji i, moglo bi se tvrditi, temeljni jezik društvenog vezivanja&quot;, rekao mi je Keltner.Misli na najraniji u evolucionom smislu: smatra se da smo se mi ljudi služili &quot;taktilnom komunikacijom&quot;, kao što to tvrde naučni radovi, pre nego što smo počeli da razvijamo govor. I na najraniji pojedinačno: sada se zna da je dodir prvi doživljaj fetusa. Pri rođenju i za vreme prvih meseci života to je najkritičnije i u potpunosti razvijeno čulo dojenčeta &ndash; način na koji bebe počinju da istražuju svet, razvijaju poverenje, otkrivaju gde počinju njihova tela i sve drugo.U suštini, u jednoj od najuticajnijih i uznemirujućih studija u psihologiji dodira koristile su se bebe, iako je u ovom slučaju bila reč o laboratorijskim majmunima. Krajem 1950-ih tim predvođen psihologom Harijem Harlouom sa Univerziteta Viskonsin uzeo je novorođene rezus makakije od majki i izolovao ih je u kaveze s dva surogata koji u glavnim crtama liče na majmune, jednog načinjenog od gole žice i drugog prekrivenog mekanom frotirskom tkaninom. U jednom od Harlouovih eksperimenata samo je žičani surogat davao mleko. Mladunci su naučili da piju od njega, ali čim bi završili s hranjenjem &ndash; i kad god su ih naučnici plašili strašnim mehaničkim čudovištem kom se tresla glava &ndash; požurili su mekšim veštačkim majkama, čvrsto držeći sredinu krpe hvatom koji se najbolje može opisati kao očajnički zagrljaj.Na internetu postoji stari video Harloua i majmuna, i strašan je za glednje: Harlou u uglu mirno pripoveda posmatraču dok se usamljeno mladunče u kavezu drži za frotirsku tkaninu.Ali taj psiholog imao je nešto da poruči, nešto što je u to vreme bilo jeretično. Uticajni zapadni autoriteti za vaspitanje dece tog vremena učili su roditelje da ne diraju decu više nego što je to apsolutno neophodno &ndash; da maženje i ljubljenje novorođenčadi i male dece treba da smatraju zastarelim oblikom prezaštićivanja. (Tvrdili su da će vam dete odrasti u slabo i zavisno; a osim toga, nije ni higijenski.)Harlouovi eksperimenti s majmunima etički su odbojni i prema modernom senzibilitetu, ali oni su između ostalog razlog zbog kog sada znamo koliko su ti autoriteti bili pogrešni. Malim makakijima, našim bliskim evolucionim rođacima, bila je potrebna &quot;uteha kontaktom&quot;, kako ju je Harlou zvao, toliko jako da su odbili stalan izvor hrane radi mekog dodira.Studije posle Harloua umnogostručile su dokaze snage i hemijskih procesa utehe kontaktom. Na primer, naučnici koji rade s laboratorijskim pacovima ustanovili su da nežan dodir i maženje pacova može da pospeši njihovu sposobnost učenja i podnošenja stresa. I pravi dodir kože na kožu dovodi do konkretnog, merljivog poboljšanja zdravlja ljudskih beba: otkucaja srca, težine, otpornosti na infekcije. Inkubatori za nedonoščad osmišljeni su da prerano rođenu decu i druge bebe male porođajne težine drže u zaštitnoj, sterilnoj izolaciji, ali neke bolnice danas takođe brinu o tim bebama po protokolu živahnog imena &quot;kengurska majčinska briga&quot; &ndash; postavljanjem novorođenčadi na gole grudi majke što pre nakon rođenja i to po nekoliko sati.Bebe koje su majke držale na koži imaju trajan, neposredan pristup majčinom mleku i mogu da upiju majčine zaštitne mikroorganizme. Bolničke studije isto su tako pokazale da kada je majka bolesna ili iz drugog razloga nije u mogućnosti da dugo vremena drži dete, druga odrasla osoba može privremeno da posluži kao zamena za kengurski dodir kože. Tvrdnja da fizička toplina i dodir majke, ili oca ili druge brižne osobe koja razume kakva je nežnost potrebna, može novorođenče da održi u životu nije puko romantično preterivanje.&quot;OPIPAJ IH&quot;, rekla je Veronika Santos, izvukavši četiri pravougaone pločice iz fioke pisaćeg stola. &quot;Zatvorenih očiju.&quot;Šta su mi prsti u nekoliko sekundi rekli: sve četiri pločice su bile plastične. Na jednoj su bila udubljenja. Na drugoj izbočina. Krivulje. Uglovi. Uzdignut kvadrat otprilike veličine poštanske marke.Ako možete da se služite barem jednom rukom, svakog dana se neprestano upuštate u ovakvu neposrednu komunikaciju kože s mozgom. Kog je oblika hemijska olovka koju pokušavate da dohvatite iz torbice? Da li vam je novčanik i dalje u zadnjem džepu? Da li su klinci opet ostavili lepljiva sedišta u automobilu? A sada, pod pretpostavkom da nosite odeću, opipajte tkaninu: pantalone, majicu, pidžamu, nije važno. Samo bez gledanja.Santosova, inženjerka koja vodi Laboratoriju biomehatronike na Univerzitetu Kalifornije u Los Anđelesu, nagovorila me je da i ja to uradim &ndash; opišem teksturu suknje koju nosim, bez gledanja. Verovatno ste reagovali isto kao i ja: nismo uprli prstom kao da, recimo, nešto pokazujemo na karti. Umesto toga, lagano smo pomerili vrh prsta ili dva po tkanini ili je protrljali između kažiprsta i palca.To nas je naučila anatomija, a ne kultura. LJudi su obmotani, kao što sam jednom prilikom čula jednog naučnika kako kaže, &quot;neverovatno kompleksnim čaršavom koji je prekriven senzorima&quot;. Odnosno, kožom, našim najvećim organom. NJeni slojevi sadrže stotine hiljada receptorskih ćelija, neravnomerno raspodeljenih po površini tela, specijalizovanih za različite poslove. Neke od njih mozgu šalju signale o temperaturi ili štetnom poremećaju koji doživljavamo kao bol. Za neke se čini da su specijalizovane da umiruju; neurolog Fransis Mekgloun deo je međunarodne grupe naučnika koji proučavaju receptore, koji su najgušći u koži s dlakama na rukama i leđima, a koji proizvode prijatan osećaj kada se koža koja ih sadrži češka ili miluje.Drugi pak receptori mozgu šalju informacijske pojedinosti koje nam neprestano pomažu da razaberemo šta dodirujemo, radimo i čime se koristimo. Zovu se mehanoreceptori: evolutivno prikladno, njihova je gustina posebno visoka na delu kože jagodica i šake. Oni sada rade za vas &ndash; kako sam rekla, ako možete da se služite bar jednom rukom &ndash; upravo u ovom trenutku. Pomoću prstiju okrećete stranice časopisa, zar ne? Preklopite jednu stranicu. Sada zatvorenih očiju prođite preklopom i osetite glatku stranicu iza njega. Neka vaši prsti opipaju ćoškove stranice, korice, hrbat.Jeste li? U redu. Upravo se, od vaše ruke do mozga, toliko toga dogodilo. Pritisak na jagodice prstiju, promena oblika kože, vibracije koje niste primetili dok ste prstom prelazili preko površina &ndash; svaka od ovih sićušnih promena na sopstvenom čaršavu punom senzora stimulisala je njegove mehanoreceptore. Identifikovano je četiri varijante tih dodirnih receptora, svaka s vlastitom supspecijalizacijom; na primer mehanoreceptori za osećaj vibracija punom parom su slali signale dok su vam se prsti kretali po teksturama papira i tkanine. Živci šalju te signale od kože do mozga, koji smesta razvrstava i raspoznaje: glatko je! Drugačije glatko! DŽins! Pliš!Naravno, ništa od toga ne odvija se samo za sebe. Kontekst &ndash; mirisi, zvukovi, sećanja, trenutne okolnosti &ndash; utiče na sve. &quot;Znam da je to pliš jer sam davno naučila kakav je pliš na dodir.&quot; Zato dodir nečije ruke može odobrovoljiti u jednom kontekstu i odbiti u drugom. &quot;Naša sveukupna percepcija izgrađena je na čitavom životnom iskustvu&quot;, kaže Dastin Tejler, biomedicinski inženjer sa Univerziteta Kejs Vestern Rizerv. &quot;Sistem s kojim radimo&quot; &ndash; misli na međudelovanje receptora, živaca i mozga &ndash; &quot;uvek upija informacije, razvrstava ih, povezuje, spaja i izrađuje naše &#39;ja&#39;. Tome nema ni početka ni kraja. To istražujemo.&quot;Tejler vodi tim stručnjaka različitih specijalizacija koji rade s Brendonom Prestvudom i osmoro drugih pacijenata, od kojih su svi &ndash; zbog amputacije ili u jednom slučaju paralize &ndash; izgubili prirodnu sposobnost osećaja dodira najmanje jednog uda. Razgovor s Tejlerom kreće se od metafizike do prostodušnog oduševljenja; jednom prilikom upitala sam ga kako je od studiranja mašinstva dospeo na eksperimentisanje s povratom čula, a njegov je iskren odgovor sadržavao: &quot;Sunce ti!&quot; i &quot;Genijalno&quot;. Elektrotehnika, genijalno. Neuronske mreže, isto tako. Naposletku, neuronske mreže pokreće unutrašnja struja tela; električni impulsi šalju signale živcima. &quot;Fascinirao me je mozak&quot;, rekao mi je Tejler. &quot;I dalje sam svakog dana u čudu kako funkcionišu mašine u kojima se krećemo.&quot;Spoj neuronauke i inženjerstva ima dugu istoriju. Na primer, tokom 1960-ih i 1970-ih naučnici su počeli da uspešno, pomoću električne stimulacije i elektroda, hirurški ugrađenih ili pričvršćenih na kožu, aktiviraju mišiće paralizovanih osoba. Tejlerova žena DŽojs je penzionisana fizioterapeutkinja, a njen rad s pacijentima nakon amputacije doprineo je da njegovu pažnju privuče uporedni neuroinženjerski izazov XXI veka: A šta s dodirom? S toliko ratnih veterana nakon 11. septembra 2001. godine, iz Iraka i Avganistana koji pate od povreda uzrokovanih bombama, američka ministarstva za ratne veterane i odbranu uveliko su finansirala istraživanja protetike. U potrazi za &quot;skoro prirodnim&quot;, što je izraz koji istraživači ponekad koriste dok ugrađuju novu tehnologiju u nove vrste veštačkih udova, mogu li da učine da ti udovi i deluju skoro prirodno? Da li bi proteza s ugrađenim senzorima i sa usađenim elektrodama mogla osobi koja je izgubila ud da omogući da putem uređaja oseti dodir kao da je deo tela?Odgovor, na osnovu ispitivanja na Kejs Vestern Rizervu i u nekolicini drugih istraživačkih centara, glasi &quot;da&quot;. Manje-više. &quot;Ustanovili smo da je sa svim našim subjektima izazov koje reči koristiti&quot;, rekao je Tejler. &quot;&#39;Golicanje&rsquo; je najčešća. Mnogo puta nemaju referentni okvir. Nije nalik ičemu što su ikada pre osetili.&quot;Jedan pacijent mu jerekao &quot;poput kapi hladne vode&quot;. Ili onaj bodljikavi osećaj kada vam utrne ruka ili noga i tek počinje da se vraća u život. &quot;Ponekad koristim reč &rsquo;zujanje&rsquo;, ali ona je gotovo prejaka&rdquo;, objasnio mi je Prestvud. &quot;Kao da neko uzme vrh šivaće igle i ne pokušava vam probije kožu, nego je samo dira.&quot;Svaki centar sprovodi eksperimente s vlastitom kombinacijom implantata i proteza; grafički prikaz na stranicama 54&ndash;55, izrađen pod vođstvom inženjera Maksa Ortiza Katalana sa švedskog Tehnološkog univerziteta Čalmers, prikazuje tehnologiju koju su razvili naučnici s Čalmersa. To je glavna nit vodilja: pacijent nakon amputacije &ndash; na primer čovek kao što je Prestvud, koji je izgubio celu podlakticu &ndash; ima presečene živce u delu koji je ostao. Ti živci i dalje mogu da šalju signale za koje mozak doživljava da dolaze iz uda kog nema; ovo može da bude jedan od uzroka bola fantomskog uda.Dakle, trik je u obnavljanju signala. Senzori koji se ugrađuju u ove eksperimentalne proteze mogu pretvoriti kontakt s površinom u električne signale &ndash; na primer kada protetički prst dira sto. To kompjuteru šalje podatke, a on određuje živce koji treba da se stimulišu kako bi mozak doživeo dodir na odgovarajućem mestu. (Kažiprst? Palac? Drugi zglob domalog prsta?) Kompjuter šalje impulse ugrađenim žicama do elektrode, koja stimuliše navedeni živac i šalje biološke električne impulse do živaca. I tako senzorna informacija, u idealnom slučaju prava informacija, ide prema mozgu.Kada ispravno funkcionše, sve ovo treba da se dogodi skoro istovremeno iz perspektive mozga poput neuronske signalizacije s kojom smo rođeni. Ali nijedna dva tela nisu potpuno ista, a za dobrovoljce koji učestvuju, za sada njih dvadesetak u američkim i evropskim istraživačkim klinikama, postupak zahteva strpljivost: ozbiljna operacija koju slede mnogi sati u istraživačkim laboratorijima i odgovaranje na pitanja dok su spojeni na kompjuter. &quot;Gde vam se čini da to osećate?&quot;, &quot;A sada?&quot; Čak i uz sve to, Prestvud i drugi učesnici rekli su mi da su pristali zbog mogućnosti da pomognu naučnicima da saznaju kako će se to područje razvijati &ndash; hoće li povređeni ratni veterani i druge osobe sa amputiranim udovima jednoga dana moći da nose skoro prirodni ud koji će kao takav i osećati.&quot;Samo sam hteo da vidim mogu li nekome da pomognem&quot;, kazao je Kevin Valgamot, agent za prodaju nekretnina iz Jute koji je izgubio delove desne ruke i noge pre dve decenije prilikom nehotičnog strujnog udara dok je crpao vodu iz bunara u dvorištu. Valgamot je od 2016. godine proveo više od godinu dana kao dobrovoljac za istraživanje na Univerzitetu Juta, gde su mu privremeno ugradili elektrode, uključujući i one koje su naučnici tamo razvili. U laboratoriji, prikopčan na kompjuter, Valgamot bi stavio jednu od novih proteza sa senzorima &ndash; ova se zove LUKE, skraćeno od Life Under Kinetic Evolution (&quot;Život pod kinetičkom evolucijom&quot;), ali i zbog Luka Skajvokera, džedaja iz &quot;Ratova zvezda&quot; koji gubi ruku u borbi svetlosnim mačevima s Dartom Vejderom. Do kraja nastavka &quot;Imperija uzvraća udarac&quot; Luk ima protezu, koja se čini da može sve, pa i da oseća dodir. Ako u pretraživač ukucate &quot;Valgamotova jaja&quot; ili &quot;Valgamotovo grožđe&quot;, videćete ga u laboratoriji u Juti s LUKE-om: koncentriše se, ozbiljnog lica izvršava jednostavne zadatke koji su gotovo nemogući za ruke koje ne osećaju.Sa odgovarajućom osetljivošću podiže sirovo jaje u ljusci i nežno ga polaže u posudu. U sopstvenoj ruci drži grozd, zatvara protetički palac i prst oko bobice i otkine je a da je ne zgnječi. Video-klipovi iz drugih istraživačkih centara prikazuju slične male pobede: u Kejs Vestern Rizervu pacijent kom je stavljen povez oko očiju protetičkim prstima uzima trešnju i otkida peteljku; u Švedskoj se pacijent s Čalmersa u svojoj garaži služi alatima u sopstvenoj i protetičkoj ruci.Ali velik broj dobrovoljaca najviše je hteo da oseti &ndash; i za time su žudeli, kako su rekli Tejleru i drugim naučnicima &ndash; dodir ljudske kože. &quot;Iznenadilo me je koliko mnogo njih je htelo dodir s nekim&quot;, rekao je Tejler. &quot;Nije to bilo radi neke funkcije. Bilo je to samo &#39;želim da držim ruku svoje žene&#39;.&quot;Jednom prilikom upitala sam Prestvuda, nakon što sam se izvinila na neumesnom pitanju, zašto je toliko važno da oseti Ejmine prste u svojoj nepostojećoj levoj ruci kada mu je desna, kojoj ništa ne nedostaje, sve vreme tu. Nije se uvredio. Rekao je da je to teško objasniti. Na kraju je rekao: zbog toga bi se osetio celovitim. &quot;Zbog toga što je to nešto što sam izgubio&quot;, kazao je. &quot;Šest godina nisam držao ženinu ruku levom rukom, a sada to radim. Stvar je u osećaju koji ide sa svakim dodirom. To je&hellip; stvar je u tome da si potpun.&quot;Tejleru je bilo ujedno i dirljivo, duboko, i intrigantno. Šta znači osetiti radost dodira voljene osobe kada je taj osećaj poput vrška šivaće igle? A ako odgovarajuće okolnosti mogu korteksu poslati određenu vrstu signala koji će se zabeležiti kao stisak ljudskih prstiju, šta to može da znači za pojedince koje odvaja daljina? &quot;Sunce ti! Šta bismo sve mogli da napravimo?&quot;, rekao je Tejler. &quot;Ovo je mnogo više od protetike.&quot;To nas dovodi do Veronike Santos i njene laboratorije u Los Anđelesu pune robota. &quot;Biomehatronika&quot; u suštini znači, kako i zvuči, mešanje biološke i medicinske nauke, a Santosova se specijalizovala za razvoj senzora za robotske ruke. Velik deo njenog rada namenjen je da učini robote korisnijima u medicinske svrhe i na mestima koja su opasna za ljude kao što su morske dubine. Ali pre tri godine počela je saradnju s Tejlerom na nizu eksperimenata o&hellip; pa, nomenklatura još nije određena. &quot;Udaljenom dodiru.&quot; &quot;Raspoređenom dodiru.&quot; Zamislite ovo: jedna osoba u Los Anđelesu, druga u Klivlendu. Na udaljenosti od 3.000 kilometara &ndash; što je udaljenost od Univerziteta Kalifornija u Los Anđelesu do Kejs Vestern Rizerva &ndash; pokušavaju da se rukuju.Uključen je i robot, a objasniću kako; Santosova i Tejler odlučili su da me spoje kao kraj iz Klivlenda u jednom od eksperimenata. Naučnici i pisci naučne fantastike već mnogo decenija razmatraju kako bi to moglo da se dogodi, da osoba na jednom mestu ostvari ono što izgleda kao fizički kontakt sa osobom ili predmetom na drugom mestu. Ako ste ikada osetili mobilni kako vibrira, deo ste tog poduhvata: to je bežični signal s druge lokacije koji pokreće sićušni motor koji pokreće mehanoreceptore u vašoj koži.Inženjerski stručni termin za to jeste &quot;haptika&quot;, od grčkog haptik&oacute;s, koji se odnosi na čulo dodira. Sva tehnologija namenjena pokretanju osećaja dodira jeste haptička &ndash; na primer oni pejdžeri iz restorana koji zuje u vašoj ruci kada vam je narudžbina spremna. Sada možete da kupite rukavice za virtuelnu stvarnost koje se nose s naočarama za virtuelnu stvarnost i koje su namenjene da vaši prsti i dlanovi osete nešto nalik kontaktu dok vaše virtuelne ruke dodiruju virtuelne predmete. (Vidite zid u virtuelnoj prostoriji koji prikazuju vaše naočare; dizanjem vaše ruke naslanjate vašu virtuelnu ruku na zid, a sila u rukavicama gura nazad kako bi stvorila iluziju da ne možete da ga probijete. Ili vaši virtuelni prsti diraju virtuelni traktor na virtuelnoj oranici, a vaši stvarni prsti osećaju brujanje motora.) Gejmeri su trenutno najveće tržište potrošača za takve rukavice, a one se koriste i kako bi se uređaji za obuku u virtuelnoj stvarnosti, kao što su simulatori leta, činili stvarniji.U odnosu na simfoniju prirodnog ljudskog dodira, tehnologija mora još mnogo da napreduje. &quot;Simfonija&quot; nije moja metafora; čula sam je od tri različita naučnika koji su pokušali da mi dočaraju orkestriranu koordinaciju iza osećaja koji uzimamo zdravo za gotovo. &quot;Koristim se ovim izvanredno osmišljenim materijalima, a oni su još uvek naš nespretan pokušaj da stvorimo ono s čime se moj mali nećak rodio pre devet meseci&quot;, kazala mi je Santosova. &quot;I dalje se zbog toga osećam sitnom.&quot;Onoga dana kada sam krenula da dotaknem njene prste udaljene preko osam država, Santosova je nosila majicu, plave farmerke i pandemijsku masku za lice. Uhvatila sam je zamagljenim pogledom, koji se prenosio uživo i putem trodimenzionalnog prikaza, putem naočara za virtuelnu stvarnost koje su dvojica istraživača s Kejs Vestern Rizerva pričvrstila na moju glavu. Tada se naglo okrenula postrance, nestavši iz pogleda, i šta sam tada videla? Pločice na podu. Nogu od stola, dve obuvene noge. O, Veronikine noge. Podigla sam oči s naočarama. &quot;Zdravo&quot;, rekla je Santosova.Ona je u suštini pozdravila robota na točkovima, koji se, nakon što se neko vreme sudarao s nameštajem laboratorije na Univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu, naposletku zaustavio kako bi okrenuo video-kameru prema njoj. Da kažem rečnikom istraživača, ja sam &quot;utemeljavala&quot; tog robota, gledajući njegovim očima, slušajući njegovim mikrofonom i klateći se poput pijanca zbog toga što njime nekompetentno upravlja ljudsko biće u Klivlendu. U eri dronova u tome nema ničeg naročitog; inovativni deo bila je moja desnica, koja je &ndash; eto opet te reči &ndash; utemeljavala metalnu i plastičnu ruku robota iz Los Anđelesa na točkićima. Dva metalna diska bila su pričvršćena na moj dlan i kažiprst u rukavici. Žice su spajale diskove na laboratorijski kompjuter, koje su povezivale robota na internet, koji je pak imao taktilne senzore na svojim robotskim prstima. Kad god bi robot dotakao neku površinu, senzori bi poslali impulse u njegov robotski mozak &ndash; njegov kompjuter. Ti impulsi su krenuli na drugu stranu zemlje, u laboratorijske žice mojih ručnih diskova, putem moje kože i dalje u moje žice i u somatosenzorni korteks.Kako je onaj put Prestvud bio rekao, &quot;zujanje&quot;, ali slabije. Vršak iglice. To su bile dobre reči za ovo &ndash; uz pritisak na mojim prstima kada sam ja, odnosno robot, šakom obuhvatila plastičnu čašu za vino na stolu pokraj Santosove. Eksperiment je bio osmišljen tako da dve razdvojene osobe proslave poslovni dogovor uz nazdravljanje čašama i stisak ruke. Nisam uspela u nazdravljanju; mojoj robotskoj meni uporno je padala čaša. Ali istraživač čije sam mesto privremeno preuzela, Luis Mesijas, student diplomskih studija na Kejs Vestern Rizervu, do tada je već bio mnogo spretniji u udaljenom dodiru. Naučio je dovoljno stručno da rukuje rukom u rukavici kako bi podigao čašu u Los Anđelesu za dršku i kucne je o drugu čašu koju je njegov partner podigao. Istovremeno je osećao dodir u Klivlendu. Čin-čin.Mesijas, koji je utemeljio Veronikinog robota u laboratoriji, na udaljenosti je ogulio bananu. Na udaljenosti je stisnuo tubu paste za zube uz nežnu preciznost osobe koja se priprema da opere zube. Ako istraživanju date dovoljno vremena, možete da stvorite budućnost u kojoj se dodir prenosi u tele-sve jednako živo kao danas slika i zvuk: posao, putovanje, kupovinu, porodična okupljanja. Utehu. Seksualnu intimnost. Medicinsku negu, onu koja zahteva dodir lekara. Možda će u metaverzumu, tom još uvek neostvarenom virtuelnom okupljalištu koje je iskočilo iz naučne fantastike u korporativne poslovne modele, nešto što stavimo na svoja stvarna tela &ndash; rukavice, odelo, šta god &ndash; uveriti naše mozgove da zaista dodirujemo virtuelne ljude, virtuelne životinje, virtuelne stvari.Možda. Da nisam gledala u Veronikino lice kada je krenula da se rukuje&hellip; da se nisam ranije rukovala s njenom pravom rukom i hodala uz nju u Los Anđelesu i saznala kakva je boja njenog glasa&hellip; u drugom kontekstu, hoću reći, nenadano zujanje i dodir igle na mojoj koži ne bi se činili kao stisak ljudske ruke. Ali zbog ovoga sam zadržala dah. Mogla sam da vidim njeno lice kad je položila golu ruku preko robotske, i dugo nakon toga razmišljala sam o Brendonu i Ejmi Prestvud i čvrstoći zagrljaja moje ćerke ispod plastične barijere, i kako um može u potpunosti da poveže priču i okruženje uz impulse koji se kreću ljudskim živcima.Pre dve godine, tokom prvih nedelja pandemijskog zatvaranja, jedan sveštenik mi je pričao o prvim nedeljnim misama na Zumu. Rekao je da je kongregaciji najviše nedostajalo prosleđivanje mira &ndash; mrmljanja: &quot;neka mir od Gospoda Isusa Hrista bude s vama&quot; i brz međusobni stisak ruke među klupama. Nije nam ni jednom ni drugom tada palo na pamet da se zapitamo o biologiji tog dodira, deformaciji kožnih ćelija u trajanju od dve sekunde zbog koje se ljudi osećaju zbliženo, jedni s drugima i sa svojim bogom. Prikazi nervnog sistema koji su sada zalepljeni na zidove moje kancelarije uključuju mnoge oznake kao što su: &quot;Lokacija receptora&quot;, &quot;Provođenje impulsa&quot; i tako dalje, a kada sam pitala Tejlera koliko od navedenoga bi možda mogao da kopira bioinžinjering &ndash; koliko te simfonije, putem telesnih elektroda i kompjutera &ndash; ispravio me pre nego što sam dovršila pitanje. &quot;&#39;Kopirati&rsquo; je opasno&quot;, rekao je. &quot;Mnogo se mučimo s tim. Ne možemo verno da kopiramo prirodnu shemu. Opšti termin kojim se koristimo jeste &#39;rekonsturisati&#39;.&quot;Iz mog rečnika Merijam-Vebster, crvenog izdanja uvezanog tkaninom koji mi je baka davno poklonila: rekonstruisati: restaurirati, obnoviti, vratiti. Noviji rečnici nalaze se u mom mobilnom, ali držim to izdanje nadohvat ruke jer moj dlan na njegovim izlizanim koricama šalje mom mozgu priču koju razume. Posmatrala sam Brendona Prestvuda kako govori pred naučnom publikom; rekao mi je da ga to i dalje čini nervoznim, ali naučio je jednostavno da im ispričati šta mu se dogodilo i posmatra ih kako se uspravljaju u stolici kada dođe do dela o osećaju dodira Ejmine ruke.&quot;Prilikom jednog izlaganja govorio sam o vojniku koji je bio stacioniran u Avganistanu ili tako negde godinu dana&quot;, rekao mi je Prestvud nedavno dok sam razgovarala s njim. To je zapravo bio hipotetički vojnik, a Prestvud je improvizovao, zamišljajući kuda bi improvizacija mogla da odvede. &quot;A pre nego što je otišao, žena mu je zatrudnela, nije nikada video ćerku, ali može da posegne i dodirne je pomoću ovog sistema. Ili poslovni čovek koji nije bio kod kuće šest meseci. Fotografkinja National Geographica koja je otišla u Obalu Slonovače.&quot;(Nacionalna geografija)BONUS: NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCIZa još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo &quot;na ti&quot;.Nova dimenzija novosti, vaš &quot;Nportal.rs&quot;.

SNAGA DODIRA: Fizička prisutnost drugih važna za zdravlje

Ваш коментар

Нема коментара