POKATOLIČEN:Živko iz Zagreba posle 80leta saznao da je Srbin

U vreme kada je preuzet iz logora, dečak je imao pet godina. Danas je vitalan osamdesetšestogodišnjak i živi u Zagrebu. Ekipa beogradskog Muzeja žrtava genocida, koji je i pronašao spisak sa imenima 5.631 &quot;Dianinog deteta&quot;, do njega je došla preko hrvatske istoričarke Nataše Mataušić. Ona je godinama istraživala priču Diane Budisavljević i spasavanja dece, i sa njom je ovaj čovek sarađivao.- Kontaktirao sam sa njim u Zagrebu i rekao mi je da zna da je usvojen, da su mu usvojitelji rekli kako ima srpsko poreklo i da je pokatoličen, ali nisu znali ko su mu roditelji - priča za &quot;Novosti&quot; Dejan Ristić, direktor Muzeja žrtava genocida.- Posle rata javila se jedna žena, koja je verovala da je on njen sin. Pokušavala je da ga vidi, ali je on odbijao.Na kraju su ga usvojitelji nagovorili na susret. Rekao nam je da prema toj ženi, kad su se konačno, nekoliko puta, sreli, nije osetio ništa i da je bio siguran kako mu nije majka.Intuicija malog Živka nije izneverila. Žena je pokrenula sudski spor, pokušavajući da dokaže roditeljstvo, ali ga je izgubila. Uprkos tome, umrla je verujući da je Živko njeno oteto dete. Kada je nađen spisak sa imenima dece koju je Diana Budisavljević spasla, Dejan Ristić i naša ambasadorka u Zagrebu Jelena Milić ponudili su mu da provere da li je i njegovo ime na njemu. Posle kraćeg razmišljanja, Živko je pristao. Tražili su satima i - našli. Podaci su se poklapali.Foto: Muzej žrtava genocidaZagrebačka porodica Zelenbrz usvojila je 13. decembra 1942. godine dečaka Živka sa brojem 1128 na metalnoj pločici oko vrata. Živko je i danas povremeno nosi jer ga, kako kaže, smiruje. Rođen je od oca LJubivoja iz Kršćina i majke Smilje iz Voćina. Prezivao se Ivančević. Prošao je kroz logore Stara Gradiška i Sisak, odakle je spašen 25. septembra 1942. Na ovom spisku nije bilo drugog deteta od istih roditelja za koje bi se moglo pretpostaviti da su mu braća ili sestre.Susret Ristića i naše ambasadorke sa ovim Zagrepčaninom u njegovom stanu bio je vrlo emotivan. Zelenbrz je zagrlio ambasadorku, komentarišući da ona dolazi iz njegove druge zemlje. Nedugo posle toga, u Beogradu, u OŠ &quot;Vladislav Ribnikar&quot;, dogodilo se masovno ubistvo osam učenika, a kasnije je preminula još jedna ranjena devojčica, i radnikobezbeđenja. Živko Zelenbrz je tada prvi put ušao u ambasadu Srbije u Hrvatskoj i upisao se u knjigu žalosti. Napisao je:- Tužno, pretužno, kada sam gledao ispraćaj ove mladosti koja praktično nije još ni počela. Živjeti na putu s kojeg se neće nikada više vratiti. Sada su mi malo zasuzile oči. Nisu imali zagarantovanu privilegiju da će živjeti. NJihovim najbližima izražavam najiskrenije saučešće. Neka im bude laka zemlja u kojoj će počivati.U potpisu&quot;Živko 1128 Zelenbrz&quot;.Otkad je Muzej žrtava genocida javnosti, u aprilu, predočio da je došao u posed Dianinog spiska spašene dece, gotovo da nema dana a da se neko ne javi da proveri sudbinu svojih najbližih. Među njima je i Beograđanka Željka Ostojić, koja je došla da pronađe na spisku majku, a našla je ujaka.SPOMEN-GROBNICA NA MIROGOJUPRILIKOM posete Zagrebu, kada se sreo sa Živkom Zelenbrzom, Ristić je sa našom ambasadorkom obišao masovnu grobnicu dece sa Kozare u Mirogoju. Na grobnici je uvek položeno sveže cveće, plišane igračke, sveće...- Majka je bila Zorka Đurđević, a ujak Vlado - kaže ova mlada žena za &quot;Novosti&quot;. - Ona je imala devet, a on 13 godina. Pokupljeni su iz sela Kijevci, okolina Bosanske Gradiške. NJihov otac je poslat u logor, u Nemačkoj, a majka Vida je oslobođena posle nekog vremena. To naslućujem iz razglednica koje je moja majka slala svojoj majci iz hrvatske porodice u kojoj je bila smeštena, u selu Gola, u okolini Koprivnice. Na razglednici je njena fotografija sa bračnim parom kod kog je živela, ali ja, nažalost, o tome ne znam skoro ništa. Ujak je, kako se vidi na ovom spisku, doveden u Zavod za gluhonijemu djecu iz logora u Samoboru. On je 24. jula 1942. dat baki Vidi, dok je po majku, pri kraju rata, došao njen rođak i vratio je kući.Foto: V. C. S.Prema rečima Dejana Ristića, među desetinama ljudi koji su na spisku otkrili svoje, ima i Hrvata, Makedonaca, naših ljudi u inostranstvu... Deca sa spiska najčešće su prošla kroz logore Stara Gradiška, Sisak i Jastrebarsko.- Javio nam se gospodin iz Kumanova, u Makedoniji, čija je majka bila &quot;Dianino dete&quot;, Srpskinja iz Hrvatske. Posle rata se udala za Makedonca i otišla tamo da živi. Našli smo je na spisku. Javila nam se i jedna Hrvatica iz Nemačke. NJenu majku, Srpkinju, takođe smo našli. Pronašli smo i dedu jedne istoričarke umetnosti iz Beograda, a sada tražimo dedine sestre i braću... Krajem meseca ažuriraćemo listu onih koji su se javili i znaćemo koliko je dece pronađeno. One čija imena ne nađemo na tom spisku, upućujemo da nam daju i druge podatke i proveravamo i po drugim spiskovima koje imamo - kaže Ristić.Za 100 se ni ime ne znaPRVIH 100 dece na spisku su - bezimeni. To su mališani koji su bili previše mali ili previše bolesni da bi mogli da kažu ko su i odakle su. Jedan broj njih ipak je preživeo i usvojen je. Na ovom spisku nalaze se imena njihovih usvojitelja i njihove adrese. Zatim sledi spisak dece kojoj su utvrđena samo imena, ali ne i prezimena. Tu ima Ana, Anki, Brankica, Bosiljki, Dragica, Dobrila, Dragana... NJih je 69, a starosni raspon je od godinu i po do četiri i po. U ostatku spiska su deca navedena po imenu, prezimenu i abecednom redu.On dodaje kako je procena da je spaseno između 10.000 i 15.000 srpske dece iz ustaških logora, a najverovatnija brojka je oko 12.000. Prvi kontigent od 150 mališana, uz dozvole nemačkih vlasti, Diana je uspela vozom da pošalje u Srbiju. Ostali su, kako se vidi iz spiska, ili umrli, ili su usvojeni, ili su ih preuzeli Karitas, Dečji dom Josipovac, Bolnica za zarazne bolesti u Zagrebu, Zadruga Sloga, katolički samostani...BONUS VIDEO:

POKATOLIČEN:Živko iz Zagreba posle 80leta saznao da je Srbin

Ваш коментар

Нема коментара