Исповест сестре убијеног младића у масакру код Младеновца

&quot;Прошла су два месеца, али 4. мај није... И никада неће проћи, овако нешто не може да се заборави, са овим човек мора да научи да живи, али онако само како он зна... Туга, сузе и бол нису престали, само су се повећали јер жеља да га видимо и загрлимо је све јача.&quot;Овим речима започиње своју потресну исповест Сузана Ранковић, сестра Далибора Тодоровића који је убијен у масакру у Дубони, код Младеновца. Далибор Тодоровић (24) је једна од девет жртава масакра, када је У. Б. (20) узео калашњиков и у ноћи 4. маја кренуо у свој крвави поход у селима у околини Младеновца.&quot;Мајчине сузе и после 60 дана не престају&quot;- Животи су се променили свим породицама, па и мештанима, више ништа није као пре, нити ће бити... Скоро свакодневно сам код мојих или ако нисам, у контакту смо, али више ни разговори нису као пре, сву своју тугу испољавам кроз песме које ноћу, кад останем сама, пишем и посвећујем њему, али ни та туга не излази у количини коју имам.... Мајчине сузе и после 60 дана не престају, нити су се смањиле, што значи да време не лечи ништа, као ни очев бол и поглед који је остао од тог догађаја - прича Сузана, сестра убијеног Далибора, која се већ два месеца буди са болом због губитка свој брата.Фото: Н. Скендерија, принтскрин друштвене мреже&quot;Шта се плашиш кад имаш брата&quot;Сузана се присећа њихових последњих порука и истиче колико је њен Дача био вољен.- Сећам се порука последњих, где сам му ја рекла како се плашим нечега, а да би ми на то рекао &quot;Шта се плашиш кад ти имаш брата&quot;, а кад би знао да је страх надвладала туга и да се више ничега не плашим, био би поносан... Волео је и био је вољан... Оставио је велику успомену за собом, оставио је име (њега) посебним као пример другој деци.... Жао ми је за све повређене, сви се знамо да је среће да је и мој брат међу њима повређен, а жив - прича она.Далибор би 1. јула напунио 25 година, али његов млади живот, пун планова за будућност, је прекинут тог кобног 4. маја. Његова сестра о њему прича као увек веселом, посебном и младићу пуном љубави.- Много људи је од тада прошло кроз нашу кућу, али нико није изашао, а да није бар сузу пустио. У кући влада тишина и велика празнина, само се чује јецај мајке која седи истовремено гледајући кроз прозор када ће Дача наићи однекуд, као што га је осмех њен чекао са посла, његове ствари које су остале непомерене, оставивши онако како је он оставио, и мирис који осећа кад уђе у собу, као да је још увек ту... он је био посебан, позитиван и пун позитивне енергије, и био је мој, волео је да помогне свима, волео је живот, радовао се сваком дану, волео је изненађења и често их је приређивао драгим особама, као и они њему. Увек је био насмејан и пун шале, на њега човек никада није могао да се наљути. Био је брат, пријатељ, друг, био је само за пожелети, то се и сада види колико свећа затекнемо недогорелих на гробу и које се пале док смо ми тамо... са њим су узели све, упропастили нам живот. Верујем да је у свакој породици тако, које су изгубиле децу, као што је у мојој - прича Сузана.О убици не жели да прича, не спомиње му ни име, али каже да &quot;такав монструм треба заувек да остане у затвору&quot;, као и да је важно да се испита његова породица.- Кад кажу да од горег има горе, ја мислим да од овога нема ни на овакав начин... жао ми је што смо рођени у оваквом времену, што је велики процес чекања, суђења и бриге шта ће бити на крају. Тај монструм не треба да види светло дана кад је он те ноћи сам себи пресудио таквим делом. И сви који су знали из породице за ту количину оружја, сви да буду кажњени јер &quot;ивер не пада далеко од кладе&quot;, да се казне и остану заувек у затвору. Кад би био такав један пример казне, такав закон, ми више не бисмо имали ни лопова, а камоли монструма, и не бисмо виђали свакодневно родитеље, бабе, деде од убица који се шетају слободно - каже Сузана.Подсетимо, у 4. маја У.Б.је прво отишао до суседног села Мало Орашје и тамо је убио пет особа. Он је, како се сумња, из аутоматске пушке и пиштоља убио Марка М. (18), Александра М. (18), Н.М. (15), Лазара М. (20), Немању С. (21) и Петра М. (20) који је касније подлегао повредама.Затим се упутио ка Дубони где је убио још три особе. У Дубони је у школском дворишту седело друштво, међу којима су жртве крвавог пира - полицајац Милан и његова сестра Кристина Панић, као и Далибор Тодоровић.Данас, на месту злочина у Дубони, на зиду школе је освануо мурал посвећен Милану, Кристини и Далибору. На клупицама на којима је друштво те вечери седело сада је цвеће.- Многе куће су угашене, породице завијене у црно, многа деца побијена, као у Дубони тако и у Орашју. Туга је велика за све, то је једна дружина која се познавала, дружила и, нажалост, на такав начин нестала... Наше село је прикупило новац за мурал који је насликан на школи, како би у знак сећања на Дачу, Милана и Кику трајао, да се таква деца никада не забораве и хвала им на томе - испричала је Сузана Ранковић.(Блиц)БОНУС ВИДЕОЗа још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо &quot;на ти&quot;.Нова димензија новости, ваш &quot;Нпортал.рс&quot;.

Исповест сестре убијеног младића у масакру код Младеновца

Ваш коментар

Нема коментара