ИЗГУБИЛА 2 СИНА: Веснине трагедије, питање кривице као казна

Ујеку највеће славе, певачицаВесна Змијанацпролазила је кроз најтеже тренутке у животу. У својој аутобиографији &quot;Кад замиришу јорговани&quot; својевремено је описала бол који је доживела због губитка два сина, оба пута у седмом месецу трудноће.- Било ми је, наиме, суђено да у време моје највеће славе спознам и највеће духовне муке, да велику радост због великог успеха потиснем и исто толиком (још и већом, заправо!) жалошћу,да кроз лако подношљиву, малу и краткотрајну физичку патњу тела спознам и онај огромни, једва издрживи и вечно присутан бол, бол који губитак детета оставља у родитељу, описала је Весна.Фото: АТА имагес- Наше прво дете, сина, Влада Јовановић и ја изгубили смо 1986. године, када сам била у седмом месецу трудноће. Спонтани побачај се догодио у паузи концерта у Младеновцу. И не замерите ми што ту сцену (порођаја који је изненада и превремено отпочео и фактички се догађао у гардероби иза бине хале у Младеновцу, а трајао је и у току пута до Београда, па и неколико минута у болници) не могу да опишем чак ни данас, када је прилично времена протекло.Јер, то је један од оних болова који још увек боли, празнина која још увек зјапи истом тамом, и кад год се тога сетим (а сећам се врло често), увек ми се утроба згрчи, увек ми се згути у грлу и увек себе казним питањем (на које још од онда слутим одговор) - да ли сам и колико сам ја (начином свог живота, пре свага) крива за то што се догодило?У првих неколико недеља након тога, док је бол због губитка био још свеж, желела сам да и ја нестанем, да ме нема. Кривила сам себе, не тражећи ниједну олакшавајућу околност, и при том сам самој себи смишљала такве патње и муке као казну, да сам, можда, у једном тренутку и прешла ону границу која раздваја свесно сагледавање чињеница од умишљених, помало и болесних, у сваком случају погрешних (и грешних!) закључака, присетила се певачица, која је након трагичног догађаја смогла снаге да настави даље, не слутећи да је поново чека исти сценарио.- Но, живот је текао даље. Посао је тражио своје. Поново су заказивана гостовања отказана због моје несрећом прекинуте трудноће, а ја сам се свему томе предала са још већим жаром, у још бржем (готово бесомучном) темпу - желећи, ваљда, да бежањем у рад, у напрезања и умор, заборавим и ту неизлечиву рану на души (она телесна, наравно, није ни вредна помена).Нисам ни слутила да ме, на несрећу, исто то - и још теже и горе јер је поновљено и у врло кратком временском размаку - чека већ непуну годину касније.Владино и моје друго несуђено дете, такође син, и такође у седмом месецу трудноће, изгубила сам под приближно истим околностима 1987. године, написала је Весна.Фото: АТА имагес- Питала сам се и онда, и још увек се понекад запитам - чиме сам заслужила да ми се догоди то што ми се догодило? Збрајала сам (и још увек их збрајам) све моје грешке и грехове, сва моја вољна и невољна непочинства, све моје бесове и посебно изражене мане, све оне ружне помисли које сам о некоме или нечему имала, све оно не баш похвално што сам и себи и другима учинила, све оно лепо и добро што нисам ни себи ни другима учинила (а могла сам или сам морала), све оне тренутке у којима сам некога (па макар и нехотице) овим или оним, што сам рекла или урадила, повредила - и тражила у свему томе корене и разлоге такве и толике казне која ми је досуђена, искрена је била Змијанчева у својој аутобиографији.После велике туге за Весну је уследила највећа срећа - у октобру 1989. године на свет је донелаћерку Николију. Наследница је кренула стопама своје мајке, а подарила јој је идве предивне унуке, Реу и Хану.БОНУС ВИДЕО:За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо &quot;на ти&quot;.Нова димензија новости, ваш &quot;Нпортал.рс&quot;.

ИЗГУБИЛА 2 СИНА: Веснине трагедије, питање кривице као казна

Ваш коментар

Нема коментара