TUŽNO PISMO NAJBOLJE DRUGARICE: Godinu dana bez Gorice

Jer moja politička ubeđenja su nekako istrpela nemanje tog dana, ali ja ne mogu da više da se pomirim sa tim da 6. oktobar postoji, da je lani postojao i da je danas. Jer, danas je godinu dana kako mi je nema. Moje Najbolje Drugarice, Gorice.Da, prošlo je već godinu dana, a ja još uvek ne verujem da je nema, kao što izgleda da nikad neću ni moći. Nijednog dana, nijednog 6. oktobra. Ja je čekam da mi se javi, da kafu pijemo, da se uz cerekanje zagrcne od iste pa pomene i sebi i familiji kafu i narav smejivu. Ja da je lupam po leđima sve dok ne zakrči: -Šta si navalila na mene ko na tepih, lakše malo, utera mi kafu u nos!Foto: V. DanilovRazmišljala sam o čemu da pišem, toliko toga imam, a ne mogu. Malo kad ne mogu da pišem, bar to mi ide ko njoj što su reči i pričanje od ruke išli, ali ne mogu. Beže mi misli, neće da se svrte u reči, stisla me tuga kao Jonu kočijaša Čehovljevog. Ja konja nemam, al ceo dan gledam ovu moju pseće-mačeću menažeriju i vuče me da na njih primenim klasičnu književnost, da im zavapim kao tužni Jona. Doduše, nije da me ne bi kao njega niko saslušao, nego ja nemam snage da pričam kroz knedlu bez šljive u grlu. Šljive...Poslednji put kad sam je videla, kad smo poslednju kafu popile, zvala sam je iz sela, iz Badnjevca, da je pitam da l bi htela da joj nešto donesem, da l joj se nešto jede, svega ima, samo nek kaže, ubraću joj, doneću joj, da l se nečeg poželela... Sa druge strane je ćutala tišina, a onda se tiho začulo:-Šljive, donesi mi šljive. Ali one prave, male šljive, imaš li ih? Svi prodaju one velike, a meni se jedu male, one što mirišu.Foto: Jutjub printskrin/Prakticna zenaČuj da li ih imam, naravno da ih nemam, prošlo im vreme, prezrele, pootpadale, eno se goste jata leptirova na njima. --Imam, ne brini, stižu- šta sam drugo mogla da ti kažem. Gledam grane šljiva, ne plave se, lete oni leptirovi, ugojili se, ko leteći prasići, samo što ne grokću. Kud sa zemlje da joj skupljam. Obaška što mi nekako ne izgledaju dovoljno male. Gledam bratov voćnjak, nema plavo, pokupljeno i odbrano odavno. I tu se setim autohtone sorte, ljubim je u autohtonost &ndash; ranke. Odem iza kuće, molim onog gore da vidim šta tražim i očito sam dovoljno lepo zamolila, ne obazire se on na ateizam &ndash; iza kuće dve šljive ranke i na njima šljive kao plave tufne u zelenilu krošnji. Ima ih i taman kakve je tražila, magleno tegetne, unutra došle prezrelo zlatne, a oko koštice im ona vizantijska bordo boja, ona kojom su samo vladari smeli da se potpisuju. Mirišu do neba, želju ispunjavaju. Uspelo mi je tada pola korpice da naberem, ma kako sam ih takla same su mi u dlan padale. Do Beograda nam je auto mirisao kao da vozimo bar prikolicu punu šljiva u gepeku.Možda bi bilo bolje da sam ostala na tome da mi danas reči ne idu, krenule su očito, i zbog toga neću danima moći da prestanem da mislim na njen osmeh pun očekivanja, kojim me je dočekala i odmah ispružila ruku čim je videla da nosim korpu.-Daj mi odmah, nemoj da ih pereš, ne treba, samo mi je malo o rukav obriši.I dok sam ja skidala plavetnu maglu sa šljive, ona je ispružila dlan. Spustila sam šljivu na sredinu njenog tada skoro detinjeg dlana, ona ju je s ljubavlju pogledala i rekla:-Te sam htela, te prave..., prinela je nosu i duboko udahnula miris. Onda mi je ponudila šljivu: Otvori mi je ti, pukni je da zamirišeTada sam joj poslednji put videla sjaj u očima, kao dva svica. I osmeh dok je jela šljivu i govorila: Kako je slatka, ma medena, u nosu mi miriše, hvala ti Mala...Tako smo nas dve zvale jedna drugu, Mala, da se izjednačimo visinski, a poslednjih godina smo jedna za drugu bile Baba. To ću drugi put da vam pišem, sad stvarno ne mogu više, i ovo je mnogo za Joninu tugu.Izvinite...ŽenaBONUS VIDEO:Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo &quot;na ti&quot;.Nova dimenzija novosti, vaš &quot;Nportal.rs&quot;.

TUŽNO PISMO NAJBOLJE DRUGARICE: Godinu dana bez Gorice

Ваш коментар

Нема коментара