ВИКАЛА "УПОМОЋ": Исповест човека који је Слађу одвео у хитну

О последњим данима авангардне уметнице говорио је за медијеСтеван Стевановић, њен најбољи пријатељ са којим се дружи још од основне школе.- Слађана и ја смо имали први оркестар још у седмом разреду основне школе. То је трајало две године, а после смо кренули различитим правцима. Свирали смо и 1979. године неколико месеци. Дружили смо се све време, али с прекидима кад је била у иностранству. Последњих годину дана виђали смо се малтене сваки дан. Ја сам био тај који је бринуо о њој и псу, доносио сам храну кад љубимац није био код мене,рекао је на почетку Стеван, а онда описао и њихов последњи сусрет.Фото: В. Данилов-Слађана је била тврдоглава за терапије и лекаре.Сама се била лечила, тешко јој се било супротставити. Покушавао сам да је убедим, па је због тога долазило и до расправе између нас двоје.Од јесенас сам буквално два пута дневно долазио јер јој је било лоше. Нисам очекивао да ће се овако завршити.И сад сам био оптимиста. Ја сам и звао Хитну помоћ. Једва сам је убедио да мора у болницу.Отпратио сам је до интензивне неге. Тамо ме је ухватила и стегла с обе руке и викала: &quot;Упомоћ, упомоћ!&quot; Није волела болнице, јер је имала лоше искуство.Али особље у Земунској болници је било изузетно љубазно.Стеван тврди да је, без обзира на тешку болест, Слађана имала велике планове:- Слађана је једно време имала лагодан живот. Њој су требала три живота да оствари све планове. Она је и сад имала планове.Планирала је да иде на море. Питала ме је да идем с њом у мају. Планирала је и дочек следеће Нове године.Имала је милион идеја. Свашта је започела, међутим, није то довршила. Била је личност која је волела перфекцију, савршенство, зато је била тешка за сарадњу и с појединим музичарима и с оним који су навикли то да одраде. Она никад није одрађивала посао. То је морало све да буде по њеном. Што се тиче живота, ти њени почеци су били тешки и у Русији, у Кијеву... То је било доста горко. Чак смо се и сликали често у последње време. Толико се сликала да нисам могао да се окренем. Тога ми је преко главе.Није падала у депресију, али некада у овој болести јој се то дешавало. Кад је била немоћна да ради, говорила је: &quot;Шта ће ми овако овај живот!&quot;Онда сам је ја тешио да има брата Горана, да има пса, обожаваоце,истакао је Стеван.Фото: Сарић С.Слађанин пријатељ открио једа је у контакту са Слађаниним рођеним братом Гораном Милошевићем.- Јуче сам био цело поподне код њеног брата, до дуго у ноћ сам био с њим. Он сад спава. Очекујем сад да се пробуди, рекао сам да нећу да га пробудим. Хоћу да га обиђем. Није се осећала схваћено овде. Нису сви разумели то. Људи који су нешто лоше причали о њој углавном је нису познавали или је нису разумели.Она је била изузетно јака особа, стабилна, али је умела да се разнежи, била је осећајна.Ја јој, рецимо, донесем доручак, она узме да једе и уз плач ми каже: &quot;Знаш колико је беба сада гладно?&quot;- уз плач је завршио Милошевићкин најбољи пријатељ за Курир.(Курир)БОНУС ВИДЕО:

ВИКАЛА "УПОМОЋ": Исповест човека који је Слађу одвео у хитну

Ваш коментар

Топ коментари

Sale

Anarhista