ПРЕ МОНАШЕЊА СЕ ЗВАО СТОЈАН: Живот Светог Василија Острошког

Многи верују да ће, ако посете &quot;вечно почивалиште&quot; Василија Острошког, њихова, или болест неког њима ближњег, нестати &quot;као руком однесена&quot;.У селу Мркоњићи у Херцеговини од оца Петра и мајке Ане, 1610. године родио се дечак Стојан.Изузетно бистар и марљив, Стојан је одгајан у духу православља, а још од малих ногу показивао је велику склоност ка доброчинству и молитви.Како би сина сачували од Турака и јаничара родитељи су га послали у манастир Завалу, где је његов стриц, јеромонах Серафим био игуман, да &quot;учи књигу&quot;.Стојан је у манастиру обављао све редовне послове и послушења, као искушеник, али више од свега време је волео да проводи у библиотеци.Читао је старе књиге и списе, брзо је учио и био предан молитвама.Стојанов стриц Серафим брзо је уочио младићеву наклоност према монашком животу, те га је послао у манастир Тврдош, у то време средиште Требињске епархије.Фото: Јутјуб принтскрин/СВЕТОСАВСКА БАШТАМанастри Тврдош је поред веома образованих монаха имао богату библиотеку, а ту се налазила и школа.Преписивачка делатност у манастиру је била изузетно заступљена. У таквој једној атмосфери дубоке духовности, искушеник Стојан примио је монашки постриг и добио име Василије.Недуго затим постаје ђакон, а потом добија и свештенички чин.Као придворни монах отишао је на Цетиње, где га је примио и задржао митрополит Мардарије.Василије је на Цетињу остао непуну годину, напуштајући га због става митрополита Мардарија према унији.Враћа се у Тврдош где бива унапређен у архимандрита.Убрзо после тога, Василије одлази пут Пећи, патријарху Пајсију, коме излаже своје виђење црквених прилика у Херцеговини и Црној Гори.Добивши од патријарха благослов, путује на Свету гору, где борави годину дана духовно узрастајући и снажећи кроз разговоре и савете светогорских монаха.Са Свете горе Василије одлази у Русију да се поклони тамошњим светињама.Фото: ВикипедијаИз Русије се враћа у Тврдош са многобројним даровима, богослужбеним књигама и предметима које је добио од руских монаха, митрополита, епископа, али и самог руског цара Михаила Романова.По повратку из Русије постаје епископ, да би на Преображење господње, посвећен од патријарха Пајсија, у Пећи био проглашен митрополитом захумским.После страдања митрополита источнохерцеговачког Пајсија, патријарх српски Гаврило I, издајући патријаршијску диплому, поставља митрополита Василија на епархију која се назива: Никшић, Плана, Колашиновиће и Мораче.Митрополитску дужност обаваљао је савесно. Активно је обилазио и подучавао свештенике и народ.Због непрестаног харања и турског пустошења Свети Василије напушта манастир Тврдош 1651. године, а епархију премешта у манастир Светог Димитрија у селу Попе. То је било изузетно тешко време за правослаље.Католичење и исламизација народа било је свеприсутно.Свети Василије имао је велику и врло важну улогу за све православце. У тим тешки тренуцима Свети Василије показао је велику бригу за свој народ, али и за припаднике римокатоличке вере, будући да је опасност од Турака била превелика и претила подједнако свим хришћанима.Ипак, уз истинско посвећење и пастирску бригу за људе, митрополит Василије тежио је даљем подвизавању и духовном узрастању.Неизрециво су га привлачиле монашке келије на Острогу, где је, по сведочењу острошких монаха, провео петнаест година.Тако је у Горњем Острогу подигао цркву посвећену Ваведењу Пресвете Дјеве Богородице. Да би заштитио манастир од похаре кнеза Раича који је &quot;арчио манастирску имовину&quot;, митрополит у пратњи дипломате и грофа Саве Владиславића путује у Пећ патријарху Максиму да би од њега затражио помоћ и заштиту.Осим заштите манастира, он упозорава патријарха Максима на опасност од покатоличавања херцеговачког и приморског живља у Приморју.Фото: О. Радошевић/ВикипедијаПред крај свога земаљског живота, митрополит Василије обнавља кулу Светога Георгија у манастиру Хиландару.Упокојио се 21. априла 1671. године у Горњем манастиру Острог, где је и сахрањен.Светитељ Василије јавио се три пута старешини манастира Жупе игуману Рафаилу. Донета је одлука да се гроб светитеља откопа, када се догодило чудо.Тело светитеља било је &quot;целокупно и свето&quot;. Тако су светитељеве мошти стављене у кивот и положене у Малу цркву.Сељене су више пута због опасности од Турака, на Цетиње, затим манастир Горњи Острог, где су му на поклоњење, као и дан-данас, долазили верници свих националности и вероисповести.Бројна су сведочанства чудотворних исцељења оних који су задобили милост великог светитеља.Култ светог Василија, иначе, заживео је у српском народу још за живота овог чувеног човека.Фото: ТанјугИ дан-данас у великом броју верници походе манастир Острог, верујући у милост свога светитеља.Светитељеви подвизи и врлине, а нарочито његов труд за очување и одбрану православља, сврстали су га у ред наших најзнаменитијих и, уз Светог Саву, највољенијих српских светитеља.Сведочанство свему томе су, поред живе реке верника који долазе на Острог да би се поклонили његовим моштима, и бројне цркве задужбине широм Црне Горе, Херцеговине, Србије, док су две цркве светитељу подигнуте и у Америци.Лик светог Василија сачуван је и живописан у различитим техникама.Фреске и иконе светога Василија могу се видети најпре у манастиру Острог, али и манастиру Морача, у манастиру Дечани, Бања, као и у манастирима и црквама у Котору, Пријепољу, Рисну, Кумбору и многим другим нашим светињама.Српска црква прославља великог светитеља 12. маја.(Србија данас)БОНУС ВИДЕО:

ПРЕ МОНАШЕЊА СЕ ЗВАО СТОЈАН: Живот Светог Василија Острошког

Ваш коментар

Нема коментара