STANIŠA STOŠIĆ: Norvežani mi se izvinjavali zbog bombardovanja

Za njega to nije bio tek posao i karijera - iza svega što je radio stajalo je ubeđenje da je očuvanje izvornog narodnog stvaralaštva i tradicije važna misija, i da pevač, umetnički, treba da ostane u granicama svog zavičaja.O tome svedoči i Stošićeva ispovest o poseti jednom džez festivalu u Norveškoj, koju je podelio sa čitaocima &quot;TV Novosti&quot; daleke 2001. godine. Interesantno je i da se ova poseta dalekoj severnoj zemlji odigrala nedugo posle bombardovanja Jugoslavije, 1999. godine, u kojem su i Norvežani, kao članica NATO pakta, učestvovali,što Stošić takođe pominje u tekstu koji prenosimo u celosti:Prebirao sam po skorijoj i daljoj prošlosti, tražeći stranicu koja bi publici rekla nešto novo o mom životu. Ipak mi se čini da je ono što sam doživeo sasvim nedavno jedna od najlepših stvari i za mene i za moju pesmu. Dogodilo mi se daleko od moje zemlje, mog grada i moje verne publike.U Norveškoj, na severu Evrope. Na njihovom DŽez festivalu. Bio sam tamo specijalni gost na svečanom otvaranju festivala, 6. aprila, i pevao sam nekoliko pesama. Primili su ih kao najtananije džez melodije. Kao soul, kao duhovna muzika zvučalo je ono što sam im doneo iz južne Srbije: &quot;Dimitrijo, sine Mitre&quot;, pa &quot;Što si, Leno, na golemo&quot;, &quot;Gajtano, mome mori&quot;... Na norveškom jeziku sam pevao džezersku pesmu o hermelinu &quot;Rajsekat&quot; i rusku cigansku &quot;Nano soha&quot; u duetu sa njihovom veoma poznatom pevačicom, a sa Kari Premsen na našem &quot;Šano dušo, Šano mori&quot; zvučalo je kao melodija dve violine. Bez muzike, što bi se reklo a kapela, otpevao sam &quot;Tamo daleko&quot;. U prepunoj dvorani, gde više nije bilo mesta ni za stajanje, ja sam izašao u srpskoj nošnji (ne vranjanskoj). Sa našom pesmom bio sam u neku ruku naš ambasador muzičke scene, predstavnik ove zemlje sa kojom Norvežani tradicionalno gaje prijateljstvo. Nastupali su i bubnjari na čelu sa Dragoljubom Đuričićem, a bio je tu i gospodin LJubiša Rajić, profesor nordijskih jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i za Norvežane poznata ličnost, jer je za vreme NATO agresija na našu zemlju redovno bio u njihovim medijima i redovno objašnjavao šta nam se dešava, da nismo nikakvi zlikovci. Tada, pre dvegodine, kada su i Norvežani, kao članovi NATO snaga išli na nas, to objašnjenje je zaista bilo nužno narodu koji nas doista voli. Zato mi se činilo da su sada na svakom koraku ljudi koje sam sretao u Norveškoj imali potrebu da mi se izvinjavaju.Foto: Arhiva TV NovostiOtkud ja u Vosi, malom turističkom mestu pored Bergena, na najvećem njihovom džez festivalu koji ima tradiciju dugu dve decenije? Svi koji su me ikada čuli znaju da sam zakleti čuvar nacionalnog melosa, naročito izvornih vranjanskih pesama. Sve je, kako sam saznao, poteklo od jedne moje audio kasete, koju je gospodin Gabriel Fliflet, šef orkestra i urednik tog festivala, pre mnogo godina kupio u Herceg Novom. Hteo je on još lane da me pozove, ali politički razlozi bili su jaka prepreka za to. Zato sam ove godine primljen na velika vrata, kao velika zvezda. Festival je otovrio norveški premijer Jan Stoltenberg, koji je kao dete četiri godine živeo u našoj zemlji, u vreme kada mu je otac ovde službovao u diplomatiji.Moj nastup zabeležile su sve njihove važne novine, na udarnim stranama objavljivale su intervjue sa mnom, svi TV programi u udarnim terminima beležili su komentare, snimke i intervjue. Pitali su me, ne samo o melodijama koje sam pevao i o mom repertoaru, već i o tradicionalnoj muzici kod nas, o duhovnim vrednostima i o negovanju kulturnih specifičnosti i naših muzičkih vrednosti. Bila je to ne samo moja muzička i umetnička misija, već i patriotska. Predstavljao sam sebe, melodije mog Vranja, moje Srbije, moje Jugoslavije. Ali trebalo je ponekom pesmom, ponekom rečju pokazati da mi na ovim prostorima imamo čime da se pohvalimo, da nismo nikakvi monstrumi, da negujemo i pamtimo svoje izvore, da smo se tradiciji priklonili, ma koliko novo doba i novi trendovi rušili gušili to izvorno.Foto: Arhiva TV NovostiU Norveškoj je puno naših ljudi, što na privremenom radu što iseljenika, koji ugošćuju pevače novog talasa i uporno slušaju nove trendove u našoj narodnoj muzici. Mi ovde znamo da se nas nekolicina uzaludnobori sa nadiranjem orijentalnog zvuka iz Istanbula i Teherana.Još pre trideset godina govorio sam da neka bušotina kod Gadafija ili nekog sličnog radi na finansiranju tog zvuka, na mentalnoj okupaciji naših naraštaja. Urezivalo se tako nešto što nije naše najširoj publici, nauštrb tradicije koja je gubila primat. A eto, i nama prostorno daleki i kulturno različiti Norvežani umeju da cene ono što je specifičnost, vode računa o izvornoj muzici više nego mi. Vrednuju je bolje, dok smo je mi proterali u korist komercijalizacije.Foto: Arhiva TV NovostiDa se razumemo, volim i ja istočnjačku muziku, volim i grčku, i druge, ali kao muziku tog podneblja. Ne kao našu, ne pristajem da je usvojimo i zbog toga zapostavimo i oskrnavimo naše izvorno, specifično, ono po čemu nas u svetu prepoznaju i cene. Zato smatram da je zločin prema našem narodu što ga stručno ne usmeravamo i ne prosvećujemo već ga činimo potrošačem jeftine subkulture.Zato me je duboko ganulo što su &quot;hladni&quot; severnjaci, koje nemaju baš mnogo znanja o našem nacionalnom blagu i tradiciji, umeli da prepoznaju originalnosti, umeli da se prepuste tom našem zvuku i da ga svrstaju među klasike džez muzike, da ukažu čast meni kao umetniku, muzici i prostorima iz kojih ona dolazi. Doživeo sam u neku ruku taj topli doček i aplauze u Norveškoj kao počast i nagradu za sve što sam otkad se bavim muzikom učinio i što sam ostao veran našoj tradiciji, izvornoj pesmi. Od onih sam pevača koji se ne stide da zapevaju sevdalinku usred Sarajeva, međumursku pesmu u Međumurju, ili makedonsku u Skoplju. Poštujem lepotu zvuka svakog kraja naše negdanje Jugoslavije, bez obzira na nacionalno i versko lociranje. Bili smo u toj različitosti folklora bogata zemlja. Ali, ono što je Srbija odnegovala vekovima, ne sme pasti u zaborav. Greh je u muziku i uopšte umetnost, uplitati politiku. Dešava mi se da sam veoma nesrećan kada treba da zapevam pesmu sa bivših prostora Jugoslavije sećajući se prijatelja sa kojima više ne stanujemu istoj državi. Muzika nema granice. To sam osetio u Norveškoj. Čini mi se da bi umetnicima celog sveta trebalo izdati univerzalne pasoše, jer muzika pripada svima na planeti, ona širi i jača čovekoljublje, ima univerzalni jezik ljubavi, poštovanja i kosmopolitizma. Više ljudi zbliži jedan koncert, nego svi politički govori zajedno. Oduvek sam želeo da pesmom zagrlim ceo svet, i dok sam u srbijanskoj nošnji, pred norveškom publikom, pevao naše pesme, činilo mi se da mi se upravo to i ostvaruje. Taj osećaj je jedinstven i neponovljiv.* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive &quot;Novosti&quot;, a ovaj članak je izašao u &quot;TV Novostima&quot;, 2001. godine. *BONUS VIDEO:

STANIŠA STOŠIĆ: Norvežani mi se izvinjavali zbog bombardovanja

Ваш коментар

Топ коментари

Sasa