KOCKA I DEPRESIJA: Evo kako se Srbin iz Londona izvukao!

Nenad Popović &quot;Maverik&quot;, rođeni Beograđanin koji je odrastao u Londonu, spoznao je sva lica &quot;demona&quot;, pre nego što je sam, samo uz pomoć jakog uma preskočio ponor kocke i depresije.Beograd - London - Bredford - Beograd, ovako je izlgedao Nenadov put u 34 godine života. Jugoslaviju je napustio kao dete staro dve godine, taman u ono vreme kada je bilo najgore živeti u njoj. Danas, mladić velikog srca koji se nada da će koracima pruženim od Kelebije do Vranja donetinovi dom za malu Martu,čija je priča ganula celu Srbiju, Nenad je morao da pređe preko dosta trnja u potrazi za onim najvažnijim saznanjem - ko sam ja?U razgovoru za &quot;Blic&quot;, otkrio nam je kako je izgledao njegov život u egzilu, borba sa zavisnošću od kocke, ali i o crnim mislima zbog kojih je pomišljao dva puta da oduzme sebi život. Ipak, karakter i energija koju poseduje, prevovladali su i Nenad je danas osoba koja diše punim plućima, uzdignute glave.No, krenimo redom:- U Englesku sam otišao sa četiri godine. Roditelji su dobili posao u Londonu i logično je bilo da idem sa njima. Kao mali nisam imao probleme što dolazim iz Jugoslavije, ipak smo bili deca, u vrtiću je bilo lako integrisati se. Imao sam društvo, prihvatili su me. Međutim, onda su usledile osnovna, pa srednja škola. Tu su već krenule neke manje razmirice. nalazio sam na nerazumevanje profesora, direktora. Oduvek sam bio hiperaktivan, pa su me roditelji iz državne srednje prebacili u privatnu školu. Oni su to uradili jer su želeli najbolje za mene - započinje on priču o odrastanju u Engleskoj.Pogrdne šale, pitanja, zadirkivanja i etiketiranja zbog toga što je Srbin, nije izbegao iako je u Londonu živeo već godinama, daleko od Jugoslavije, Beograda i Balkana gde je besneo rat. Vršnjaci su bili više nego surovi prema njemu, ali ni on im nije ostao dužan.- Najviše me je iritiralo što niko nije mogao da izgovori moje ime. Kažu Nemad, Lenad, Lenard, kako god, ali ne i Nenad. Uvek te drugačije gledaju i to te nervira, jer moraš po 15 puta nekome da ponoviš - Nenad. Totalno drugačije te gledaju, kažu, ti si iz Srbije, odnosno, Jugoslavije... Dolazi 1999. ja imam 12 godina, svi oni prate vesti, svi su pod utiscima i pričama roditelja i kreću pitanja &quot;Ti si iz Srbije? Šta radi tvoja zemlja? Vi etički čistite na Kosovu&quot;. Briga njih što si dete, što ne znaš ništa šta se dešava, njihovi mediji su kreirali takvu sliku. Krenuo sam da se suprotstavljam, da se branim, ali oni su nastavili da kljucaju, čak i devojčice. Jednostavno, sateraju te ćošak. Bilo je psovki, ali i tuča - iskreno će Nenad.Spas i beg, pronalazio je u igri pod obručima, koja je postajala njegova sigurna doza usled svega što je prolazio tokom školovanja.- Košarka je bila moja ljubav. Počeo sam da bežim sa časova i da bežim u salu da vežbam basket. Kad me nema, znalo se gde sam. Uzmem slušalice i šutiram na koš satima. Ja sam u svom svetu na terenu i ništa drugo ne postoji. To je bila moja zona bezbednosti - dodaje.Košarka, nažalost, nije bila dovoljna. U pubertetu je sem povlačenja u sebe, došao do toga da mu je samopouzdanje mu je, kako je rekao, &quot;ubijeno u pojam&quot;. Takav način ponašanja, doveo ga je do onoga što mu je i tada i sada nezamislivo, u stigmatizaciju drugih. Kako je rekao, počeo je da povređuje druige ljude svojim napadima agresije i besa. Taj period života je objasnio jednim citatom - &quot;Povređeni ljudi, povređuju druge ljude&quot;. Nakon završene škole u Londonu, preselio se u Bredford, gde je upisao studije.Ubrzo je otkrio &quot;demona&quot; koji će mu život pretvoriti u pakao - kocku.Sa klađenjem je krenuo na fakultetu za menadžment koji je pohađao, jer je u tom periodu života mislio da će naslediti očev posao.- Prvih par meseci je bilo sve super. Počeo sam da koristim nadimak &quot;Neša&quot;, bilo je dosta Grka, pa sam se lakše integrisao. Međuitim, posle par meseci, dobio sam prvu opomenu za nepohađanje predavnja. Gledao sam filmove, serije, jednostavno, povukao sam se u sebe. Tada sam počeo da igram neke sitne tikete, par funti. Mislio sam &quot;Ok, gledam fudbal, košarku, znam to.&quot; Ono što je počelo sa par funti, došlo je do par stotina - kaže nam on.Zavisnost je nastupila 2006. godine, tokom održavanja svetskog prvenstva u fudbalu. Odatle je krenulo sve gore i tako narednih nekoliko godina.- Sećam se, bilo je SP u Nemačkoj, kada sam krenuo da igram. Odigrao sam da David Vilja daje gol prvi za Španiju. Dešava se situacija da sudija svira penal, i ja padam na kolena i molim Boga svim silama da umesto Raula, šutira Vilja. Tako je i bilo. Sutradan sam otišao sa ocem na kafu, i rekao sam mu da moram da svratim u kladionicu da podignem novac. Razočarano me je pitao: &quot;Šta?&quot;. Ja sam mislio da je to odsustvo razumevanja. Sledeća situacija bila je još gora. Hteo sam da odigram nešto, ali na putu sa bratom nisam naišao ni na jednu kladionicu. To što sam planirao da igram, došlo je, a ja nisam uplatio. Bio sam jako besan. Tako je krenulo svakodnevno klađenje. Budio sam se u 3, 4 popodne, a legao u pet ili šest ujutru. Najviše sam ulagao između 100 i 200 funti. Postalo je bitno da imaš neku kvotu, neku utakmicu, samo da se igra nešto - priča nam on.Adrenalin kad se dobije, tuga i bes kada se izgubi, postali su deo njegove svakodnevice.- Nekako se osećaš živ u tom trenutku. Osećaš da postojiš, da samog sebe prepoznaješ. A osećaš i bes kad izgubiš,i on se preliva na porodicu, prijatelje, kolege. Oni koji su me gledali, govorili su &quot;Ti si zavisnik&quot;. Ja nikada nisam prihvatio da imam bilo kakav problem, već sam mislio da ja volim sport i da se kladim zato što volim sport. Kad su me zvali napolje, govorio sam ne mogu, jer sam imao strah da neću odigrati nešto, da ću propustiti meč. Na putovanjima održavao sam to klađenje na neki način, uglavnom onlajn, preko kompjutera. Iz bilo kod kraja sveta. Počeo sam međutim da izbegavam i to, ulazio sam u taj neki svoj svet, u taj beg od realnosti - iskreno će &quot;Maverik&quot; kako voli da ga zovu.Usluge zelenaša nije nikada koristio, na sreću i njega i porodice, ali se ipak zadužio preko studentske kreditne kartice. Uzimao je novac od studentskog kredita da bi kupovao dojave od tipsera. Kada su videli da daje novac na te usluge, počeli su i da ga zovu telefonom.- Rekao je: &quot;Dobar dan i pitao me li želim tips i da košta, od hiljadu do dve hiljade dolara. Poklekao sam kad me je pitao &quot;Čekaj, ti ne voliš pare?. Tu me je uhvatio. Neki tipovi su dolazili, neke sam gubio. Sve ukupno, mislim da sam oko 1.500 dolara potrošio na to - objašnjava.Da ima problem shvatio je 28. 9. 2017. godine, samoinicijativno nakon raskida sa devojkom. Tada je krenuo da proučava sebe, gde je to pogrešio i ko je on u biti. Kada nije pio u nenormalnim koiličinama, od silnog stresa, pokušao je sebi po drugi put da oduzme život lekovima za smirenje.Prvi put je to pokušao još na fakultetu, kada mu je lekar na osnovu dvadeset pitanja koje mu je postavio, prepisao jak antidepresiv. Kako je rekao, tu se poistovetio sa Tonijem Sopranom (serija Sopranovi), te je puilule zalivao sa konjakom, viskijem ili bilo kojim alkoholom. Na njegovu sreću, jedno porodično putovanje, dovelo je do toga da prestane sa pijenjem leka nakon desetak dana. Dok su bili na odmoru, sve je funkicionisalo normalno. Međutim, po povratku u Bredford, usledili su novi talasi depresije, jer je ponovo bio daleko do porodice koja je živela u Londonu.&quot;Da znam da nisam sama&quot;: Beograđanka neobičnom porukom na staklu automobila oduševila mrežePriča iz taksija se deli Srbijom: Molim vas, nemojte mi se izvinjavatiU tom začaranom krugu, pored njega, porodice, patila je i njegova tadašnja devojka, kojoj je danas zahvalan što ga je ostavila.- Gledao sam samo svoje potrebe. Jesam bio iskren prema njoj, ali moja dela su govorila drugačije. Jednostavno, zavisniku je samo jedna stavr bitna - da ima slobodu, da ga ne mrače i da kroz kocku beži od realnosti. Tu dolazi do konflikta. Ti znaš da voliš neku osobu, ali sve drugo se reflektuje - iskreno će.Tada je rešio da raskrsti sa svojim demonom i vrati život u svoje ruke. Započeo je odlazak na terapiju i ubrzo, bio je nov čovek.Uspeo je uz pomoć intenzivne terapije da stane na put svojoj zavisnosti. Naučio je da ružne misli koje su ga nekada terale na kockanje, razbija šetanjem i psihologijom. Jedna od stvari koja ga je spasila, bila je i onlajn nastava engleskog jezika koju je započeo da vrši još kao zavisnik.Naime, čak i kada je bio navučen na klađenje, imao je čeličnu disciplinu tokom držanja časova. Uvek se, kako veli, trudio da sa decom bude najbolja verzija sebe, kao i da gleda sebe kroz njihove oči. Upravo ta čelična volja, spasila ga je od većeg ponora. Danas šeta po nekoliko časova, i za to vreme upija sve ono što nam prođe nezapaženo kada smo zaokupljeni besom ili drugim problemima.Upravo to hodanje, način razmišljanja i i želja da pomogne drugima, dovelo je do toga da se upusti u moža najveću misiju u svom dosadašnjem životu nakon što se odvikao od kocke. Kada je čuo za uslove u kojima živi devojčica Marta, stara samo 13. godina, nije puno razmišljao šta mu je činiti.- Planirao sam da akciju svakako izvedem. Gledao sam da me osnaži osećaj da uradim nešto što je iznad svega. Za Martu sam saznao pre nekoliko dana. Ona nije tražila ni želela ništa veliko za sebe. Samo sam pomislio &quot;Šta ja mogu da uradim da bih njoj doprineo?&quot;. Onda sam se čuo sa dve drugarice i dogovorili smo se da će to biti za nju. Onda sam kontaktirao i organizaciju &quot;Srbi za Srbe&quot;, korigovao svoj put, da bih obišao i nju. Ukupno je plan da pređem oko 1.300 kilometara, od Kelebije do Vranja. Ići ću od grada od grada. - kaže on.Za sada nema plan što se tiče spavanja na putu, ali kaže da mu nije problem ni da noći na otvorenom. Bitno je samo da se sakupi novac za adaptaciju doma devojčice koja se brine o bolesnim roditeljima, mama Danijeli, ocu Zdravku, sestrici Zdravki i bratu Zdravku, koji žive u teškim uslovima u selu Simićevo, unutar opštine Žabari.- Biće izazovno, ali u hodu ću da rešavam stvari. Negde imam ljude, negde mi neće biti problem da spavam na otvorenom. Mislim da će sve trajati oko mesec dana. Krećem između 25. i 28. decembra i očekujem da sam gotov oko 26. januara i za to vreme ću proći preko 20 gradova. Spreman sam na &quot;prepreke na putu&quot;, koje će sigurno malo profužiti putovanje. Cilj je da organizujemo druženja po gradovima, gde će se sakupljati pomoć za malu mMArtu i njene. Imam podršku porodice i prijatelja, dok je drugima malo čudno. Poenta je biti častan prema sebi i napraviti dnešto za tu devojčicu. Ideja mi je da ću sajupitipar hiljada evra, ali i da ću animirati sve da uradimo nešto lepo za nju&quot; - rekao je na kraju razgovora &quot;Maverik&quot;.(Blic)Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo &quot;na ti&quot;.Nova dimenzija novosti, vaš &quot;Nportal.rs&quot;.

KOCKA I DEPRESIJA: Evo kako se Srbin iz Londona izvukao!

Ваш коментар

Нема коментара