ОД ЕКВ-А ДО ЂИНЂИЋА: Ко је била фотографкиња Горица Матић?

У Београду је данас преминула чувена српска фотографкиња Горанака Матић у 76. години, пренела је агенција Бета. Горанка је рођенау Марибору 1949, завршила је историју уметности у Београду. Њен опус обухавата портрете писаца, рок и поп музичара као и изборне кампање а од 1986. излагала је у земљи и иностранству.Сплетом животних околности на својим фотографијама за вечност је сачувала највеће звезде музичког новог таласа у Југославији. Њени радови налазе се у Музеју савремене уметности. Често јој, каже, промаше име, или јеГорјанка или Горинка. Било како било, остаће упамћена као једна од најпознатијих жена у свету домаћих фото-репортераУ знак сећања преносимо њему животну исповест коју је дала за Курир пре годину и по дана.Фото: Зорана Мандић/АТА имагесУ Марибору сам се само родила и после три месеца одведена сам на село, у Привлаку код Винковаца. Родитељи су радили, градио се социјализам и све је било на тачкице, а мене су чувале прабабе, бабе и две баба-тетке у тада богатој Славонији.Прва сећања ми долазе из Љубљане. Била сам у гостима код родитеља и имала сам око две и по године. Сећам се прозора који је гледао на парк. Мој тата је тим путем долазио с посла. Кад бих га угледала, брзо сам седала на његово место за столом и чекала да започну преговори ко ту седи. И тако сам повремено гостовала код родитеља или би они долазили да ме виде све до пресељења у Куманово, где сам морала кренути у школу. Тата је био војно лице, па смо се зато тако селили. Школа је за мене била мора, бежала сам из ње, жена која је радила код нас није могла да ме обузда, тако да је мама дала отказ на послу и рекла: &quot;Ја родила, ја убила!&quot; Ту креће њена педагогија. Помирила сам се са судбином, учила и трпела све до факултета.Име и пореклоВероватно је требало да се зовем Гордана, али су ми дали име Горанка, по Горском котару. Тата ми је Србин из тих крајева, а мама је рођена у Сремској Митровици и њени корени су с разних страна. Њен отац је био Рус који је дошао Врангеловим бродовима из Русије, а мајка мало Хрватица, Мађарица и Швабица. Нисам имала превише надимака у животу, али увек ми погреше име, често будем Горјанка или Горинка.Избачена из музичке школеБила сам јединче са страхом да се не размазим, постојала су правила која су се поштовала или следи казна. Нисам волела да читам, мама је била та која се трудила да прочитам или да ми се прочита обавезна дечја литература, а &quot;Горски вјенац&quot; сам бубала напамет иако није био у литератури основне школе, а нико од њих није потицао из Црне Горе, ваљда је мислила да ће ми преко њега убацити у главу основне вредности чојства и јунаштва. Тата је лепо певао и свирао гитару, али ја нисам имала ни слуха ни осећај за ритам, избацили су ме из музичке школе, доносила сам жабе и избегавала солфеђо. Родитељи ме нису притискали ни усмеравали по свом укусу. Рано су ме почели пуштати у биоскоп саму, што је била велика ствар, понесем флашицу воде и колаче и чекам да почне филм после филмских новости да уживам. Некад смо ишли заједно, сећам се &quot;Попа Ћире и попа Спире&quot;, нашег првог филма у боји.Фото: Зорана Мандић/АТА имагесКумановоУ Куманову је било идеално одрастати и ослободити се страха од смрти. У нашој улици раскопава се нешто и наиђе се на старо гробље, ми деца носили смо свако по лобању или бутну кост... Одемо после на излет са школом на Зебрњак, где је била костурница погинулих у Кумановској бици, разрушена од Бугара у Другом светском рату, а кости, лобање на све стране...Није требало да ми родитељи преносе ништа, само да ме пусте да стичем искуства, што су и радили, вероватно надгледајући неприметно моје одрастање.Долазак у БеоградГодине 1961. селимо се у Београд. Купили смо ауто, наравно &quot;фићу&quot;. Већ сам знала град јер смо сваке године, путујући из Куманова на море, одседали на неколико дана код тетке у Београду. Али сад треба да живим ту. А баш у септембру је била прва конференција Покрета несврстаних и преноси се на телевизији, коју тад први пут гледам. Научила сам имена пола председника, учесника. Најтежа ми је била Сиримаво Бандаранаике. Становали смо у Цетињској, ту ми је била и школа, а на врху Радио Београд и кога видим испред, Ђорђа Марјановића! Његове плоче смо имали још у Куманову. Али оно што ме је радовало биле су ролшуе, гвоздењаци, возила сам их као царица по Бајлонијевој пијаци, која је имала доста простора, није било толико киоска. Опет биоскоп, сада Балкан, с ливеном пећи која је лепо грејала зими.ШколовањеУ школи сам била врлодобра, пола петица, пола двојки које су се поправљале пред крај године. Ништа ми није сметала промена школе, основну сам завршила у Војводе Мишића на Аутокоманди. Ту ме је тата једне недеље или суботе водио на говор Александра Ранковића, цео трг је био испуњен људима. То ми је био први политички скуп у животу.КенедиГимназија ми је била Десета београдска. Пут до школе је био кроз Хајд парк, који је био пун егзибициониста, некако их се нисмо бојали, препознавали смо их. Била сам релативно повучена, обавезна је била црна кецеља, коју сам носила с црним доколеницама, црном ташном, кад сам била расположена, стављала сам белу крагну. Професорка француског ме звала &quot;ле цорбеау&quot; - гавран. Имала сам излазак до девет навече, сем кад идем у позориште. Тог 22. новембра 1963. ишла сам у позориште и на повратку кући у аутобусу сам сазнала да је убијен Кенеди. Пре сам знала за гладну децу у Бијафри и можда још понешто, али да убију председника!1968.С неколико другарица сам ишла на неколико игранки у Лазарац и још понегде, али како нисам имала слуха нити знала да играм, одустала сам. Онда је лагано дошла 1968. Ја сам матурантица, а студенти се буне. С татом обилазим Студентски трг и жао ми је што сам у гимназији. Идемо на море, при повратку кампујемо на Јабланичком језеру у Босни. Случајно се пробудим раније и упалим транзистор, чујем да су Руси ушли у Чехословачку, пробудим цео камп и после се спакујемо, памтим колоне на путу наших и чешких туриста, тата је отишао да се јави на дужност и мама с њим, а ја сам остала у Привлаци с бабом и тетом, ту је био мобилизациони центар за ту регију, људи су остављали бицикле по нашем дворишту, пошта је била пребукирана, предратно стање.Фото: Зорана Мандић/АТА имагесФакултетОнда је дошао септембар, време да се одлучим шта ћу студирати, била је у игри микробиологија, хортикултура или историја уметности. Како сам тог пролећа пратила предавања на Коларцу о нашој средњовековној уметности, одлучила сам да матурирам с темом средњовековно фрескосликарство Србије и Македоније. Тако претенциозну тему може само несвесно створење да си зада. Али показало се добро, јер те године није било пријемних због студентских немира, на наш одсек се уписало 3.000 кандидата, то се брзо рашчистило, али ја сам имала неки основ пре тога. Сад сам велика и имам слободу, идем на предавања и раније полажем испите.СКЦУ то време су некако основани и Битеф (1967) и Фест (1971), ето прилике да се уклопим у свет. Мислим да ме је негде 1970. позвала Биљана Томић да сарађујем у ликовном програму Битефа, то је и мој први посао за који сам добила хонорар. Купила сам тати дугмад за кошуљу, а мами пудријеру и одоше паре. Не само да су отишле паре него и моја оријентација са средњег века на савремену уметност. Годину дана касније отвара се СКЦ и Милица Краус каже да позовем још неколико колега да се нађемо тамо јер се формира ликовна редакција. Сви смо дошли са ентузијазмом и мислим да је то био додатни универзитет. Држава нам је поклонила простор и средства и скоро две деценије је то трајало. Имали среће да се дружимо и интердисциплинарно преплићемо, ликовни програм, филмски, позоришни, трибине политичке, музика...Галерија 45Ја сам морала ићи даље, појавила се Галерија 45 на Новом Београду, прилика да се осамосталим, правила сам програм за мању заједницу, разнолик и мислим успешан. Чак сам с Момом Рајином организовала Рок блок, концерт група тада у настајању, било је више од 3.000 људи на ливади у Блоку 45. На лето сам отпутовала у Француску и Португалију са идејом да ће ме на јесен запослити. Али гле врага, директор Дома културе Нови Београд запосли неку своју кандидаткињу, ја љута на Суд удруженог рада, он ми каже: &quot;Горанка, изгубит чеш овај процес, али ти си за нешто боље.&quot; Тада сам била бесна, сада бих му се захвалила. И тако ја видим да нема ништа од историје уметности и да је време да ствари окренем за 180 степени.ФотографијаЗахваљујући СКЦ, имала сам слободу да пренесем идеју на фотографију, без страха да нисам погодила златни пресек или погодила све валере које нуди мотив. Када је 1980. Тито умро, још без помисли да ћу постати фотографкиња, сликала сам излоге у Београду с Титовом сликом у производима које радња нуди. Изгледало ми је некако пагански, као дарови покојном председнику. Имала сам новца за два слајда, још нисам знала да убацим филм у апарат, а апарат је био татин &quot;канонет&quot;. То је данас један од најбољих мојих радова.На јесен, како нисам имала посла, обратим се мом другу Бранку Вукојевићу, уреднику Џубокса, да почнем нешто фотографисати. Како је то био музички часопис, почнем сликати концерте, и тако ја, ни крива ни дужна, постах фотографкиња новог таласа. У међувремену научила сам стављати филм у апарат, развијати и скоро све што треба. Већина концерата и проба одвијала се у СКЦ, где сам била на свом. Неке од музичара сам знала и од пре, све су то били млађи момци и девојке, тако да није било проблема у сарадњи.Фото: Зорана Мандић/АТА имагесПаралелно после сарађујем са загребачким Стартом и Свијетом, где су се фотографије репрезентативно пласирале на једну или две стране и лепо потписивао аутор. Те године су деловале безбрижно са идејом да ће нам бити и боље. Поред музичара, често сам радила и интервјуе с културним радницима, а дешавало се да сликам и реверзибилну хидроелектрану у Бајиној Башти. Захваљујући апарату, могла сам на разна мета да привирим.Омоти за плочеМоји млади музичари су порасли и издавали плоче и ево мене да радим омоте. Први омот је био за &quot;Одбрану и последње дане&quot;Идола. Они су ми у међувремену постали пријатељи. Доста се разговарало како треба изгледати. Омот је био луксузан, са унутрашњим омотом, издавао га је &quot;Југотон&quot; из Загреба, а слова су била ћирилична, стилизовани фонт Мирослављевог јеванђеља. Није било у то време компјутера, а ни тог фонта у летрасету, морала сам да идем у Србоштампу да тамо слажемо. Насловна страна албума је детаљ плашта Светог Николе, иконе из Народног музеја, а задња страна исто детаљ златне позадине иконе са свим пукотинама које је време нанело. Унутрашњи омот је био колективни портрети Идола и њихових пријатеља, и ту сам се први пут показала са фоткама фарбаним дрвеним бојицама, које су се показале успешне и популарне. Данас их је откупио Музеј савремене уметности.Фото: Зорана Мандић/АТА имагесЗоран Цане Костић и Милан Младеновић су ми били комшије, тако да је сарадња била кућне природе. Која је био из Блока 45 и поред СКЦ, виђали смо се по аутобусу. Бајагу сам упознала на путу за Беч, кад смо ишли на концерт Стонса. Кад је основао свој бенд, радила сам му једно пет албума. &quot;Позитивна географија&quot; је била забавна, позвали смо стрип аутора Жељка Пахека да нацрта имагинарну географску карту по којој смо распоредили Бајагу у разним позама.И све је то било тако до 1990. године. Дошао Анте Марковић, ја идем у Кину трансибирском железницом, а Миша Васић каже да се оснива на јесен нови недељник и ако оћу да радим. Добро, видет ћу, има времена.С рокера на политичареВратим се ја из Кине и Русије пуна утисака, а овде ме чека да постанем уредница фотографије у Времену. Била сам се солидно уплашила кад сам схватила да је то претежно политички магазин. Ја о политици појма немам. Теши ме Денис Куљиш, каже да ни он у Полету, кад је почео, ништа није знао, да се опустим. И ја се опустим. А око мене све новинарски вукови. Фото-документација је била слаба, ја сама, они само траже неке политичаре. Кажу, дај нам Момира Булатовића. Ко вам је то? Жарковић каже: &quot;Црногорац, млад, политичар с брковима.&quot; Ја зовем Танјуг и да им помогнем, изрецитујем шта ми је Жаре рекао, чујем преко телефона тамо се смеју, а у редакцији сви засузили од смеха. То су били почеци мог уласка у политичко новинарство.Опаметила сам се, релативно брзо научила сем Слобе и остале, дошао је Драшко Гаговић, један од најбољих репортера, а у документацију Јелена Мрђа, били смо екипа уз помоћ осталих фотографа Београда. Нико ми више није могао ништа. Улазила сам у кабинете политичара с новинаром као да идем у посету комшији. Основно је бити без треме и трудити се да урадиш поштено посао. Рокери су ме зезали да сам их заменила политичарима. Таква времена дошла. Нису били само политичари, била је и улица, а и земља нам се распала. На ратиште нисам ишла, али на улицу јесам. Како је стално било избора, радила сам и фотке за билборде преко маркетиншких агенција у Србији, Македонији и Црној Гори, то је други посао, ближи омотима плоча, није ми лоше ишао, а и добро се плаћало, плате у новинама су биле мале.Пети октобарДошао је и 5. октобар, мене је затекао у Петрограду на некој изложби. Враћам се, а у авиону људи читају новине, сви су узбуђени, на улици у Београду чујем како се неки боје за посао, баш непријатно. Мене чека да направим публикацију о 5. октобру, фото-документ као што смо радили и у време шетњи 1996/97.Време наставља као и пре, без неке веће финансијске помоћи, појавили су се компјутери, мобилни телефони, а неки момци из агенција имају и дигиталне апарате. Све се мења. Почињем паралелно да предајем на политичким наукама, студентима новинарства, фото-журнализам.Дванаести мартТог 12. марта 2003. имам час, Жарковић ме зове, ништа од школе, да дођем у редакцију, убијен Ђинђић. Трамвајем пролазим Немањином, гомиле екипа пред владом. Сада је убијен премијер кога сам годинама познавала и радила с њим. Данима се руши Шилерова, уведено ванредно стање, све иде нагоре...Фото: Зорана Мандић/АТА имагесПолитика, па РТСВреме је било прва редакција, после сам прешла у Политику, коју у то време уређује Љиља Смајловић и мења се њен изглед, дискретно, дизајн и фотографије се објављују у боји. Сада сам већ искусна, али недовољно за такав велики организам. Ту сам радила као у руднику од јутра до закључивања броја, али било је из ентузијазма. Љиља је била смењена, а ја сам издржала још годину дана и прешла у РТС, где је било лакше, и други медиј, где сам покушала да нађем место од коришћења фотки за емисије до снимања новинара за телефонска јављања али без слушалице, још није било ових паметних телефона. Онда сам отишла у пензију и још мало предавала на ФКМ.Одласци ближњихСада сам у узрасту да је нормално да се опростим од родитеља, који су доживели дубоку старост, од пријатеља који су због болести отишли некад раније, сахране су део мог живота, немам ту патетике, нешто што се не може поправити, догодило се, и док су у мојим мислима и на мојим фотографијама, ту су на неки начин.ЖивотДоба је када рекапитулирам живот. Мислим да је био занимљив и да сам нешто променила, не би био такав. Задовољна сам и што би рекао Здравко Чолић: &quot;Ја ту не би ништа диро.&quot;Урадила сам нешто што ће, ако не униште климатске промене или ратови, бити део нашег колективног сећања на период кад сам била активна као фотографкиња.(Курир)БОНУС ВИДЕО:

ОД ЕКВ-А ДО ЂИНЂИЋА: Ко је била фотографкиња Горица Матић?

Ваш коментар

Нема коментара