Najširu slavu stekao je remek-delom "Aleksandrijski kvartet" (1957 - 1960) četvorodelnim romanom koji istražuje relativnost ljudske percepcije i prirodu istine kroz isprepletane priče o ljubavi, politici i egzistencijalnim pitanjima.
Iako je popularnost "Aleksandrijskog kvarteta" opala na Zapadu, Darelova dela i dalje imaju vernu čitalačku publiku u Srbiji. NJegovi romani su gotovo u potpunosti prevedeni na srpski jezik, a nova izdanja se redovno pojavljuju u knjižarama, što potvrđuje trajni značaj njegovog opusa u ovom delu sveta. "Aleksandrijski kvartet" je ostavio toliko dubok trag u srpskoj kulturi da su stihovi iz njega pronašli put i do popularne muzike – poznata pesma Bebi Dol "Mustafa" sadrži citate iz ovog književnog klasika.
Zanimljivo je da je sam Darel jedno vreme živeo u Beogradu, gde je radio kao ataše za štampu britanske ambasade od 1949. do 1952. godine, u periodu kada se Jugoslavija tek oporavljala od Drugog svetskog rata i gradila novi politički sistem. Ipak, Beograd i tadašnja komunistička Jugoslavija nisu mu ostali u lepom sećanju – te se u pismima svojim prijateljima o Beogradu izražavao izričito negativno.
Foto: Jutjub printskrin/Laurence Williamson
Darelova netrpeljivost prema komunističkoj Jugoslaviji bila je očigledna, a njegovi boravci u Beogradu obojeni dubokim nezadovoljstvom i prezirom prema političkom sistemu, ali i samom društvu u kojem se našao. Kao vatreni antikomunista, nije krio svoje negativne stavove u privatnoj prepisci, gde je često kritikovao režim, ali i sam narod, ne birajući reči.
NJegova pisma prijateljima svedoče o osećaju otuđenosti i gnušanju prema sredini u kojoj je radio: „Ovo je uparložena i grozna policijska država,” piše Darel, dodajući da će „imati prijatno zadovoljstvo da ovom tupavom narodu pomažemo i ohrabrujemo ga u nastojanjima da sruši svoju ideološku Palatu.” NJegova frustracija dodatno eskalira u sledećem pismu, gde Beograd opisuje kao mesto hiljadama milja udaljeno od Mediterana, „ravno, sa svih strana zarobljeno kopnom, nastanjeno svinjama, koje je nemoguće razlikovati od Srba i obratno.”
Pročitajte još
Napisao roman koji se odigrava u Srbiji
Godine 1957. Lorens Darel objavljuje roman "Beli orlovi nad Srbijom", u kojem ispisuje fikcionalnu priču o britanskom agentu na tajnom zadatku u komunističkoj Jugoslaviji. Glavni junak dolazi da istraži misteriozno ubistvo engleskog ambasadora, ali i glasine o mogućem ponovnom okupljanju srpskih rojalističkih snaga. Istoričari književnosti primećuju da je ovaj roman očigledan Darelov pokušaj (i to neuspešan) da napiše nešto na tragu Flemingovog "DŽejmsa Bonda", čiji prvi roman, "Kazino Rojal", izlazi 1953. godine.
"Beli orlovi nad Srbijom" se ne ubrajaju u Darelove najznačajnija dela i uglavnom ostaje kao književna zanimljivost. Najintrigantniji aspekt romana danas nije njegov zaplet, već način na koji Darel opisuje Jugoslovene i Beograd. NJegovi prikazi su puni stereotipa i izrazitog prezira – Jugoslovone predstavlja kao ljude bez zuba, koji „smrde na ustajali kajmak i suncokretovo ulje”. Opisuje ih kao narod koji se tetura od šljivovice, dok su restorani u Beogradu gotovo nestali, jer su većinom pretvoreni u menze, a ono malo što je preostalo nudi jela sa, kako pripovedač ističe, „ukusom Staljinovog brka”.
Foto: Vikipedija/S. Kragujević/Javno vlasništvo, Arhiva Novosti
Andrić ga pobedio u trci za Nobelovu nagradu
Ipak, Darelovoj mržnji i nerazumevanju prema ovim prostorima suprotstavilo se jedno od najvećih životnih iznenađenja. Kako pokazuju arhive Nobelovog komiteta, najbliže dobijanju Nobelove nagrade za književnost bio je 1961. godine, kada su u najjuži izbor za nagradu ušli upravo Darel, Grejem Grin, DŽ. R. R. Tolkin, Karen Bliksen i Ivo Andrić.
Na kraju, kao što je poznato, prestižno priznanje te godine pripalo je srpskom i jugoslovenskom piscu Ivi Andriću. Darel, koji je od svojih prijatelja iz Akademije saznao da je izgubio za tačno dva glasa u korist Andrića, ostao je zatečen ovakvim ishodom. Navodno se kasnije svom dugogodišnjem prijatelju Henriju Mileru požalio rečima: „Za tog Andrića nikad nisam ni čuo.” Ironija sudbine učinila je da nagrada, koju svaki pisac priželjkuje, ode upravo u ruke pisca iz zemlje koju je prezirao.
BONUS VIDEO:
