Saša Popović preminuo je 1. marta u 71. godini u Parizu, a danas ga ispraćaju na večni počinak.
Pre sahrane na Novom bežanijskom groblju, upriličena je komemoracija u Sava centru.
Komemoraciju je vodio Voja Nedeljković, a film sa arhivskim snimcima sa Popovićem o njegovom životu pušten je pre govora prijatelja i saradnika - i rasplakao Sava centar.
Foto: N. Skenderija
Prva je za govornicu stala Sašina dugogodišnja saradnica i prijateljica, pevačica Ana Bekuta, a potom su se smenjivali - Marija Šerifović, Ostoja Mijailović i Predrag Pavlović Baki.
Pročitajte još
Producent Predrag Pavlović i suprug voditeljke Nataša Pavlović, važio je za Popovićevu "desnu ruku", a u govoru je pričao o pojedinostima iz njegovog života koji su manje poznati javnosti.
- Mnogo sam vremena proveo s njim, svako jutro smo mi preko dana pričali o emisijama. Voleo je o svemu da priča, komentariše. Imao sam tu privelegiju da provedemo zajedno mnogo vremena, i da mi se posveti dok razgovaramo o životu - započeo je Predrag Pavlović i dodao:
- Nikada nije zaplakao, nikad nije klonuo duhom, naučio me je mnogim stvarima i gledao sam ga kao oca. Svi smo mi bili njegova deca, prijatelji. On je zaista bogat čovek kada je imao toliko nas, jer je to veliko bogatstvo i to što nam je dao svima "kao otac" ostaće da živi kroz vreme i učiniti ga besmrtnim. I zato, razmišljajući ovih dana o njemu, kao da je pravi Saša izašao je iz mene da kaže nema plakanja... Neću da tugujem, jer verujem da je on uvek pored mene.
Foto: N. Skenderija
Pavlović se potom osvrnuo i na to kakav je Saša Popović bio kao dete.
- Jednom mi je rekao: 'Kada sam kao dete video televizor oduševio sam se." I onda je ta ljubav prema televizoru uticala da svoju kreativnost izrazi. Napravio je toliko dobrih stvari vremenom, jer je vremenom ljude uveseljavao, dao im je da mogu da uživaju. Igrao se televizije kao dete, mislim da je to bio odnos kao deteta prema najdražoj igrački. LJude nije delio po uspehu i novcu. Mene je to nerviralo. Jer kad radimo neke velike projekte, a on onda stane pored nekog kurira, i pita ga kako bi ti ovo uradio. Mene je to nerviralo. A on je mene učio: "Više ćemo mi čuti od ovog običnog čoveka šta da napravimo nego od svih ovih stručnjaka." Slično je kao dete prolazio pored hotela - ovo mi se sviđa, hajde da i ja napravim slično - istakao je Baki i zaključio:
- Svakoga od nas je dotakao, svi smo mu nešto dužni, imamo osećaj da nismo stigli nešto da mu kažemo!
